sr Прашко пролеће

Прашко пролеће
Време	5. јануар 1968 — 21. август 1968
Место	Чехословачка
Исход	Совјетски Савез окупирао Чехословачку
Сукобљене стране
СССР; Варшавски пакт	Чехословачка
Јачина
5.000 тенкова + 500.000 војника Варшавског пакта	непознато

Прашко пролеће (чеш. Pražské jaro, слч. Pražská jar) био је период политичке либерализације у Чехословачкој који је почео 5. јануара 1968, а трајао је до 21. августа те године када је Совјетски Савез са својим савезницима из Варшавског пакта (изузев Румуније) окупирао земљу.

Ситуација у Чехословачкој

За време Другог светског рата Чехословачка је ушла у совјетску сферу утицаја (Источни блок). Од 1948. у земљи није било ни једне друге политичке партије изузев Комунистичке партије која је била под директном управом Совјетског Савеза. За разлику од других земаља у централној и источној Европи, комунисти су 1948. преузели власт у Чехословачкој као изворни народни покрет (мада једнако брутално). Реформе у земљи нису довеле до потреса какву су виђени у Мађарској.

Треба напоменути да су постојала два разлога за популарност покрета:

1) Како се ближио крај Другог светског рата Стаљин је желећи Чехословачку потписао споразум са Черчилом и Рузвелтом по коме ће Праг ослободити Црвена армија, упркос чињеници да је америчка војска под командом генерала Патона могла ослободити град раније. Ово је била врло важна чињеница у каснијој проруској (и прокомунистичкој) пропаганди после рата.

2) Људи су се још сећали да је Запад издао Чехословачку потписивањем Минхенског споразума којим је Немачка анектирала западни део Чехословачке.

Управо из ових разлога народ је гласао за комунисте на изборима 1948. године – последње демократске изборе у дугом периоду.

Од средине шездесетих Чеси и Словаци су почели да показују све веће неприхватање постојећег режима. Ове промене су се одражавале у расположењу реформистичких елемената унутар саме комунистичке партије који су успели да изаберу Александера Дубчека за лидера партије. Дубчекове реформе политичких процеса у Чехословачкој, које је он називао „социјализмом с људским лицем“ нису представљале потпуно одбацивање старог режима, као што је био случај у Мађарској 1956. Дубчекове промене су имале широку подршку друштва, укључујући и радничку класу. Међутим, совјетске вође су ове реформе посматрали као претњу њиховој хегемонији над земљама Источног блока као и на угрожавање безбедности самог Совјетског Савеза. Чехословачка се налазила у средини одбрамбене линије Варшавског пакта и њен могући прелазак на страну непријатеља је био неприхватљив у време Хладног рата.

С друге стране, значајна мањина у владајућој партији, нарочито на вишим управљачким нивоима, опирала се попуштању чврсте руке и активно је ковала заверу са вођством Совјетског Савеза да збаце реформисте. Ова група је са страхом гледала како су позиви на вишепартијске изборе и друге реформе одјекивали широм земље.

Совјетска политика

Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као Брежњевљева доктрина, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву, који ју је први јавно обзнанио, иако је коришћена још од Стаљинових времена. Ова доктрина је остала на снази док није замењена Синатрином доктрином у време Михаила Горбачова у осамдесетим годинама.

Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали почели су да припремају војну алтернативу.

Окупација

У ноћи између 20. и 21. августа 1968, армије Источног блока из пет земаља Варшавског пакта извршиле су инвазију Чехословачке. За време инвазије између 5 до 7 хиљада совјетских тенкова окупирало је улице. Пратило их је 200.000 до 600.000 војника трупа Варшавског пакта. Совјети су стално понављали да су они позвани да заузму земљу, изјављујући да су лојални чехословачки комунисти затражили „братску помоћ против контра-револуције“. Писмо које је пронађено 1989. показује да је позив на инвазију заиста постојао. Више од 100 људи изгубило је живот за време напада. Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Он је ухапшен и одведен у Москву, заједно с још неколико сарадника.

Последице окупације

Демократске земље само су вербално осудиле инвазију – реалност нуклеарног сукоба у време Хладног рата значила је да западне земље нису у позицији да изазивају совјетску војну силу у Источној Европи. Занимљиво је да је лидер комунистичке Румуније, Николае Чаушеску, оштар противник совјетског утицаја, који се сврстао на Дубчекову страну, одржао јавни говор у Букурешту на сам дан инвазије, осуђујући совјетску политику врло оштрим речима. Пошто се Румунија нашла накратко на истој страни барикаде с Титовом Југославијом, ова алијанса је била чисто принудна (јер је Чаушеску већ почео да показује да се противи принципу „социјализма с људским ликом“). То је међутим учврстило независан румунски глас у каснијим деценијама, нарочито због тога што је Чаушеску охрабривао Румуне да узму оружје у руке у случају сличне агресије на њихову земљу; све је то наишло на одушевљени одговор, а многи људи, међу њима и комунисти, исказали су спремност да се укључе у новоформирану паравојну Патриотску гарду.

Окупација је изазвала талас емиграције (процењује се да је одмах емигрирало 70.000, а укупно 300.000 становника ^[1]), највише висококвалификованих људи. Западне земље су дозволиле овим људима да остану и раде без икаквих тешкоћа.

Догађаји Прашког пролећа продубили су разочарање код многих западних левичара с лењинистичким погледима и допринели успону еврокомунистичких идеја у западним комунистичким партијама — што је довело до разочарања или распада многих од ових група.

Деценију касније, Прашко пролеће позајмило је своје име једном сличном периоду кинеске политичке либерализације познатом као Пекиншко пролеће. Делом је утицало и на Хрватско прољеће у Југославији.

Порекло назива

Назив „Прашко пролеће“ сковали су западни медији пошто је догађај постао општепознат, па су га усвојили и у Чехословачкој. Подсећао је на „Пролеће народа“, поетски назив дат Револуцији из 1848..

Види још

Чехословачка: 1948 - 1968 (са детаљнијим описом збивања)
Неподношљива лакоћа постојања (Роман Милана Кундере чија радња се збива за време Прашког пролећа и после слома.)

Референце

^ [1]

Литература

Aspaturian, Vernon; Valenta, Jiri; Burke, David P. (1980). Eurocommunism Between East and West. Indiana Univ Pr. ISBN 978-0-253-20248-2.
Bischof, Günter, ур. (2010). The Prague Spring and the Warsaw Pact Invasion of Czechoslovakia in 1968. Lexington Books. стр. 510. ISBN 978-0-7391-4304-9.
Chafetz, Glenn (1993). Gorbachev, Reform, and the Brezhnev Doctrine: Soviet Policy Toward Eastern Europe, 1985–1990. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-94484-1.
Christopher, Andrew; Mitrokhin, Vasili (2005). The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World. Basic Books. ISBN 978-0-465-00311-2.
Cook, Bernard (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia. Routledge. ISBN 978-0-8153-1336-6.
Despalatović, Elinor. Neighbors at War: Anthropological Perspectives on Yugoslav Ethnicity. Penn State Press. ISBN 978-0-271-01979-6. Приступљено 9. 10. 2009.
Dubček, Alexander; Hochman, Jiří (1993). Hope Dies Last: The Autobiography of Alexander Dubcek. Kodansha International. ISBN 978-1-56836-000-3.
Ello (ed.), Paul (1968). "Control Committee of the Communist Party of Czechoslovakia, 'Action Plan of the Communist Party of Czechoslovakia (Prague, April 1968)'" in Dubcek's Blueprint for Freedom: His original documents leading to the invasion of Czechoslovakia. William Kimber & Co.
Fowkes, Ben (2000). Eastern Europe 1945–1969: From Stalinism to Stagnation. Longman. ISBN 978-0-582-32693-4. Приступљено 9. 10. 2009.
Franck, Thomas M. (1985). Nation Against Nation: What Happened to the UN Dream and What the U.S. Can Do About It. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-503587-2.
Goertz, Gary (1995). Contexts of International Politics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46972-2.
Gorbachev, Mikhail; Mlynař, Zdeněk (2003). Conversations with Gorbachev: On Perestroika, the Prague Spring, and the Crossroads of Socialism. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11865-1.
Gorbanevskaya, Natalia (1972). Red Square at Noon. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-085990-8.
Grenville, J.A.S. (2005). A History of the World From the 20th to the 21st Century. Routledge. ISBN 978-0-415-28955-9.
Hermann, Konstantin (2008). Sachsen und der "Prager Frühling". Beucha: Sax-Verlag. ISBN 978-0-415-28955-9.
Judt, Tony (2005). Postwar: A History of Europe Since 1945. Penguin Press. ISBN 978-1-59420-065-6.
Jutikkala, Eino; Pirinen, Kauko (2001). Suomen historia (History of Finland). ISBN 978-80-7106-406-0.
Kundera, Milan (1999). The Unbearable Lightness of Being. HarperCollins. ISBN 978-0-06-093213-8.
Kusin, Vladimir (2002). The Intellectual Origins of the Prague Spring: The Development of Reformist Ideas in Czechoslovakia 1956–1967. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52652-4.
Margolius-Kovály, Heda (1986). Under a Cruel Star: A life in Prague 1941–1968. New York: Holmes & Meier. ISBN 978-0-8419-1377-6.
Morrison, Scott; Cherry, Don (2006). Hockey Night in Canada: By The Numbers: From 00 to 99. Key Porter Books. ISBN 978-1-55263-984-9.
Navazelskis, Ina (1990). Alexander Dubcek. Chelsea House Publications. ISBN 978-1-55546-831-6.
Navrátil, Jaromír (2006). The Prague Spring 1968: A National Security Archive Document Reader (National Security Archive Cold War Readers). Central European University Press. ISBN 978-963-7326-67-7.
Ouimet, Matthew (2003). The Rise and Fall of the Brezhnev Doctrine in Soviet Foreign Policy. Chapel Hill and London: University of North Carolina Press.
Rea, Kenneth (септембар 1975). „Peking and the Brezhnev Doctrine”. Asian Affairs. 3 (1).
Skilling, Gordon H. (1976). Czechoslovakia's Interrupted Revolution. Princeton: Princeton University Press. ^{[недостаје ISBN]}
Stoneman, Anna J (2015). „Socialism with a human face: the leadership and legacy of the Prague Spring.” (PDF). History Teacher. 49 (1): 103—125. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 01. 2021. г. Приступљено 30. 07. 2020.
Suvorov, Viktor (1983). The Liberators. London: New English Library, Sevenoaks. ISBN 978-0-450-05546-1.
Tismaneanu, Vladimir (2011). Promises of 1968 Crisis, Illusion, and Utopia. Budapest: Central European University Press.
Williams, Kieran (1997). The Prague Spring and its Aftermath: Czechoslovak Politics, 1968–1970. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58803-4.
Zantovsky, Michael (2014). Havel: A Life. Atlantic. .

Спољашње везе

Czechoslovakia in 1968 Archive at marxists.org
Czechoslovakia 1968 Documentary about the events
Think Quest Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јун 2006) – The Prague Spring 1968
Radio Free Europe – A Chronology Of Events Leading to the 1968 Invasion
Prague Life – More information on the Prague Spring
The Prague Spring, 40 Years On Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2011) – slideshow by The First Post
Victims of the Invasion – A list of victims from the Warsaw Pact Invasion with cause of death
Lessons Drawn from the Crisis Development in the Party and Society After the 13th Congress of the Communist Party of Czechoslovakia, the Communist Party's account of Prague Spring.
Praha 1968 footage на сајту YouTube

[1] [1]

[1]

Agama	Bahasa	Biografi	Budaya	Ekonomi	Elektronika
Film	Filsafat	Geografi	Indonesia	Ilmu	Lingkungan
Masyarakat	Matematika	Militer	Mitologi	Musik	Olahraga
Pendidikan	Politik	Sastra	Sejarah	Seni	Teknologi

Прашко пролеће