Гвоздена завеса
Гвоздена завеса или Блоковска подела је западњачки израз који је популаризовао Винстон Черчил мислећи на границу која је симболично, идеолошки и физички поделила Европу на два одвојена дела од краја Другог светског рата до краја Хладног рата, отприлике од 1945. до 1990. Политичке, економске и војне реалностиИсточно од Гвоздене завесеДок је постојала Гвоздена завеса, земље источне Европе и многе у централној Европи (осим Западне Немачке, Лихтенштајна, Швајцарске и Аустрије) су биле под политичким утицајем Совјетског Савеза. Истина је да су централноевропске земље чешће сматране делом источне Европе него Централне Европе. Многе од тих земаља су биле чланице Совјетског Савеза, док су, осим у два изузетка, суседним државама владале просовјетске владе, које су држане ту под претњом војне силе. Два изузетка су биле Југославија која је сачувала пуну независност и Албанија која се отргла од совјетског утицаја шездесетих година и сврстала се уз Кину; и Југославија и Албанија су биле комунистичке државе. Источно од Гвоздене завесе, државе су развиле своје међународне економске и војне савезе - Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ) и Варшавски пакт. Западно од Гвоздене завесеЗападно од Гвоздене завесе, државе западне и јужне Европе, уз Аустрију, Лихтенштајн, Швајцарску и Западну Немачку су се заснивале на тржишној економији. Са изузетком периода фашизма у Шпанији и Португалу и војне диктатуре у Грчкој, овим земљама су владале демократске владе. Већина земаља западно од Гвоздене завесе - са изузетком неутралне Швајцарске, Лихтенштајна, Шведске, Финске и Ирске - су биле у савезу са САД у НАТО пакту. Економски, Европска заједница и Европска асоцијација за слободну трговину су били западни одговор на ЦОМЕЦОН. Гвоздена завеса као физички појамГвоздена завеса је добила физичку форму у облику пограничних заштита између земаља источног и западног блока. Ове земље су биле најмилитаризованија подручја на свету, посебно у „Унутрашњој немачкој граници“ између Источне и Западне Немачке. Унутрашња немачка граница је у руралним крајевима била обележена двоструком бодљикавом жицом, док је у урбаним срединама обележавана високим бетонским зидовима сличним Берлинском зиду. Баријера је увек била мало у територији Источне Немачке да би се избегло било какво угрожавање територије Западне Немачке. Права граница је била обележена стубовима и знацима и на њу су пазиле бројне куле смештене иза баријере. На неким местима је направљена „стаза смрти“ на источнонемачкој страни границе, у којој је недозвољени улазак кажњаван отварањем ватре на прекршиоца. Појас земље са западнонемачке стране зида - између стварне границе и зида - је увек био доступан, али само уз велики лични ризик, пошто су границом патролирале и источнонемачке и западнонемачке пограничне страже. Инциденти нису били страни, а укупно је 28 источнонемачких граничара убијено између 1948. и 1981. (неки су били жртве пријатељске ватре). На другим местима, пограничне страже између истока и запада су биле слабије. На пример, граница између Мађарске и неутралне Аустрије је била означена обичном жичаном оградом која је лако уклоњена када је она постала први део Гвоздене завесе који је демонтиран 1989. Термин Гвоздена завеса је коришћен само за утврђене границе у централној Европи; он није никада коришћен за сличне границе у Азији између комунистичких и капиталистичких земаља. Граница између Северне и Јужне Кореје је слична бившој Унутрашњој немачкој граници, посебно по степену милитаризације, али никад није сматрана делом Гвоздене завесе. Порекло Гвоздене завесеПрва забележена употреба термина „гвоздена завеса“ је била 1819, у општем смислу „непробојне баријере“. До 1920. она је постала повезана са границом сфере утицаја Совјетског Савеза.[1] Коришћен је у током Другог светског рата од стране немачког министра пропаганде Јозефа Гебелса и касније од стране грофа Луца Шверина фон Гросига у последњим данима рата; међутим, њу је популаризовао британски премијер Винстон Черчил, који га је искористио у свом предавању 5. марта 1946. у Вестминстерском колеџу у Фултону, Мисури:
Након свог пада, део Берлинског зида је пренесен и уздигнут у Вестминстерском колеџу. РеакцијеНа почетку, многе западне државе су осудиле Черчилов говор. Већина западне јавности је још увек сматрала Совјетски Савез блиским савезником, у смислу недавне победе над нацистичком Немачком и Јапаном. Многи су видели Черчилов говор као ратнохушкачки и непотребан. Међутим, пошто су совјетске архиве сада јавне, многи историчари су променили своје мишљење. Иако фраза није била добро прихваћена у то време, како је Хладни рат јачао, она је стекла популарност као кратка референца на поделу Европе. Гвоздена завеса је служила да задржи људе и информације, и метафора је на крају задобила велику прихваћеност на Западу. У Совјетском Савезу, говор је прихваћен од стране Стаљина као учвршћивање његовог мишљења да је сукоб са Западом неизбежан. Током следећих месеци, кроз комбинацију убеђивања и чистки оних који су имали другачије мишљење, Совјетски Савез је заиста почео да види Запад као претњу више него савезника који је био током Другог светског рата. Непријатељство између Истока и ЗападаНепријатељство између Совјетског Савеза и Запада које је довело до Черчиловог говора је имало различита порекла. Велика Британија, Француска, Јапан, Канада, САД и друге земље су подржавале Беле против Бољшевика током Руског грађанског рата и та чињеница није заборављена од стране Совјета. У предвечерје Другог светског рата и у погледу угађања Запада Хитлеру да би се сачувао мир, Совјети су потписали споразум Рибентроп-Молотов са нацистичком Немачком. Један од циљева Совјета је била подела државе између њих да би се створила тампон-зона. Након рата, Стаљин је био одлучан да постави сличну тампон-зону против Немачке са просовјетским државама на својој граници, што је довело до затегнутих односа на Јалтској конференцији (фебруар 1945) и потоњој Потсдамској конференцији (август 1945). На Западу није било само отпора совјетској доминацији над државама које би чиниле тампон-зону, већ и страх да Совјети граде царство које може бити претња њима и њиховим интересима. Черчил је посебно био забринут да би се САД могле вратити предратном изолационизму, остављајући опустошене европске земље немоћнима да се одупру совјетским захтевима. Амерички председник Френклин Д. Рузвелт је најавио на Јалтској конференцији да ће се након пораза Немачке, америчке снаге повући из Европе за две године. Постоје ранија коришћења термина „гвоздена завеса“ од Черчиловог говора. Неки наводе да је термин прва склопила белгијска краљица Елизабета након почетка Првог светског рата да би описала политичку ситуацију између Белгије и Немачке. Гвоздена завеса је била обавезна мера предострожности у свим немачким позориштима да би се спречила могућност ширења пожара са бине на остатак позоришта. Такви пожари су били уобичајени пошто је декор био врло запаљив. У случају пожара, метални зид би одвојио бину од позоришта, олакшавајући тиме да се пожар брже угаси. Даглас Рид је искористио ову метафору у својој књизи „Богатство срамоте“ (Disgrace Abounding): "Горак сукоб [у Југославији између српских униониста и хрватских федералиста] се једино може сакрити превентивном гвозденом завесом краљеве диктатуре." Дана 25. фебруара 1945, Јозеф Гебелс је писао о гвозденој завеси у својим недељним новимана Дас Рајх:
Ален Дул је користио термин у говору 3. децембра 1945, мислећи само на Немачку:
Аналогни терминиВаријанта Гвоздене завесе, „Бамбусна завеса“ је смишљена у референци на Народну Републику Кину. Поље кактуса које окружују америчку морнаричку базу у заливу Гвантанамо је повремено називана „Кактусна завеса“. Како су се односи између Запада и држава иза Гвоздене и Бамбусне завесе поправили са крајем Хладног рата, термин је престао да се користи. РеференцеЛитература
Спољашње везе
|