Од 1991. истраживач је медицинског института Хауард Хјуз,[12] одељења за биохемију и молекуларну биологију, одељења за молекуларну и ћелијску биологију, на Универзитету Калифорније. Шекманова лабораторија на том универзитету врши истраживање молекуларних процеса састављања мембране.[13][14][15] Пре тога био је члан одељења за биохемију, на истом универзитету.[16]
Добитник је Нобелове награде за медицину 2013. године, заједно са Џејмсом Ротманом и Томасом Зидхофом.[7] Награду од 400.000 долара донирао је за формирање фонда за истраживање карцинома на Универзитету Калифорније. Његова мајка и сестра, по којем је фонд добио име, умрле су од карцинома.[19]
У децембру 2013. године затражио је реформу издавања академских часописа и научних публикација отвореног приступа, најавивши да његова лабораторија на Универзитету Калифорније више неће објављивати угледне часописе Nature, Cell и Science.[21] Критиковао је те часописе због вештачког ограничавања броја публикација које су прихваћене да би повећале потражњу. Такође, наводи да часописи прихватају радове који ће бити често цитирани, теже да повећају углед часописа, а не да прикажу важне резултате. Шекман је бивши уредник eLife-а, часописа отвореног приступа, и супарник Nature, Cell и Science. Залаже се за бесплатан приступ радовима.
^Deshaies, R. J.; Koch, B. D.; Werner-Washburne, M.; Craig, E. A.; Schekman, R. (1988). „A subfamily of stress proteins facilitates translocation of secretory and mitochondrial precursor polypeptides”. Nature. 332 (6167): 800—805. Bibcode:1988Natur.332..800D. PMID3282178. doi:10.1038/332800a0.
^Novick, P.; Field, C.; Schekman, R. (1980). „Identification of 23 complementation groups required for post-translational events in the yeast secretory pathway”. Cell. 21 (1): 205—215. PMID6996832. doi:10.1016/0092-8674(80)90128-2.
