Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
„Турски народи” преусмерава овде. Не поистовећивати са Турски народ.
О самом пореклу Туркијаца мало је познато. Кинески документи из 6. века спомињу царство Ту-чих које се састојало из два дела, а дели су их на северне и западне Туркијце. У 7. веку царство подпада под власт династије Танг, али су се северни Туркијци ослободили Кинеза и очували самосталност до 744. године. Најстарији туркијски записи (орхон) из 8. века описује ово царство као конфедерацију туркијских племена, и то Огузе; Ујгуре дуж Селенге у садашњој Монголији; Киргизе дуж Јенисеја у централној Русији. Огузи су мигрирали на запад, у Иран и Авганистан. У Ирану су огуска племена позната као Селџуци, који у касном 11. веку стварају своје царство које се простире од Аму Дарје до Персијског залива и Инда а на западу до Медитерана. Године 1071. селџучки султан Алп Арслан је потукао византијске снаге у бици код Манзикерта, и ослободио је тако пролаз за неколико милиона Огуза у Анатолију. Ту се ускоро један од племенских главешина осамостаљује и оснива у раном 14. векуОсманско царство, његово име је било Осман. Туркијци који су населили Анатолију, и касније се раширили и на Балкан, су постали познати по Осману, под именом Османлије. Данас ове Османлије, као осниваче турске државе, називамо именом Турци.
На Далеком истоку, у централној Азији, Ујгури су истерани из Монголије. Пре се ту водила борба међу туркијским племенима, за контролу над Монголијом. Ујгури се тада у 9. веку населили у садашњи Синкјанг у северозападној Кини. Део Ујгура је отишао на запад у садашњи Узбекистан и тамо се населили. Данас су познати као Узбеци.
Монголска освајања која почињу у раном 13. веку, проузроковало су низ покрета туркијских народа што се наставило у неколико векова. Кипчаци из области Иртиш полазе на југозапад кроз Казахстан и настањују се у садашњој југозападној Русији. Монголски најезда их је уништила, а пао је и последњи остатак некад моћног Селџучког царства на тлу Ирана. Са смрћу Џингис Кана 1227. године његово царство се поделило, што је резултовало процесом исламизације и туркификације Монгола изван монголског подручја. Њихов утицај слаби, а расте моћ Туркијаца у централној Азији. Један од туркијских вођа, Тимур, био је способан да у касном 14. веку прошири своју власт преко већине југозападне Азије. Тек у 15. веку, руска експанзија према Каспијском језеру је отерала Туркијце источно, у садашњи Казахстан. Данас их познајемо као Казахе.
Због процеса миграција, освајања, мешовитих бракова и асимилације, многи су туркијски народи садашње централне и југозападне Азије мешаног поријекла. Након Руске револуције 1917. године, туркијски народи почињу стварати зачетке будућих националних заједница као што су Казахстан, Узбекистан, Киргизија и Туркменија.
Најбројнији туркијски народи после Турака из Турске су Узбеци, данас настањени у Узбекистану и Авганистану. Њихово име дошло је по Ез бегу, највећем кану Златне хорде. Друга велика група су Казаси, који су настали од Кипчака, дела Златне хорде. Већина живи у Казахстану, а има их и у Синкјангу и Гансуу у Кини. Киргизи, пореклом са обале Јенисеја, живе у Киргизији, има их и у Авганистану и западној Кини. Туркмени или Туркомани су до 1924. били номадска племена без државног јединства. Данас живе у Туркменистану, а такође их има и у Авганистану, Ираку, Сирији и Турској. Азери су из Азербејџана и Ирана, пореклом су од Огуза. Каракалпаци, сродни Казасима, живе у Узбекистану. Татари су подељени на читав низ локалних група, а државно између Русије и Украјине. Пореклом су од Кипчака, а имају могуће и прабугарског елемента. Башкири су расејани преко целе источне европске Русије, данас имају властиту републику у Русији. Језик им је чисто туркијски. Карачајци, Балкари и Кумици са Кавказа су непознатог порекла. Јакути из Сахе су непознатог порекла, али су због језика сврстани у Туркијце. Ујгури су најбројнији народ у Синкјангу, али их има и у средњоазијским републикама.
Афшари(Afshars).- најраштрканија група Туркијаца у Ирану, има их око 100.000, по језику су сродни Азерима. Живе на обалама језера Урмија код Занџана; дуж границе Курдистана; јужно од Кермана и у Хорасану. Немају никаквог политичког јединства, ипак сви се називају именом Афшари и разликују своје поједине групе од осталих Туркијаца или не-Туркијаца.
Азери (Азербејџанци, Азербајџанци).- Азербејџан, Иран (шијити).
Балкари(Balkars). Русија. Огранак су Карачајаца. Живе у Кабардино-Балкарији са језички несродним Кабардинцима. 1944. су депортовани у Сибир због колаборације са нацистима. 1957. се враћају назад. У 15. веку они и Кабардинци су примили ислам од Кримских Татара и Отоманских Турака.
Илсавани или Шахсевени(Shahsavan, Shahseven). Заједничко име за око 50 племена у Источном Азербејџану, Иран. Има их око 100.000, сточари су и номади. Лети воде стоку на испашу по високим падинама Сабалана, док се зими спуштају на Даст-е Могхан, код реке Арас, која чини границу између Русије и Ирана.
Јакути. Русија. Настали мешање локалних и туркијских племена
Карагаси (Тофалари, Сајански Самоједи).- Турцизирани Самоједи, Русија.
Караји (Караими) - туркофонски кримски караимски Јевреји, има их на Криму и у Литванији.
Карапахи(Karapakhs, (? Карапапак, Karapapaks)). Мање туркијско племе настањено у Ирану у Кхорасану и дуж јужне обале језера Урмија.
Кашкајци(Qashqais).- Иран, конфедерација од неколико (већином шијитских) племена Туркијаца у провинцији Фарси; 250.000. Од 1960. многи су насељени по селима и градовима.
Казаси. Казахстан. Они су настали одвајањем од Узбека. Садашњи Казаси формирали су се средином 15. века. Први вођа био им је кан Касим (владао у периоду од 1511-1523), који је ујединио казашка племена.
Киргизи. Киргистан; 3.000 у Авганистану (на Памиру), већина је 1978. побегла у Пакистан након што су совјетске и авганистанске трупе упале у Уакхан. Живе у јуртама.
Туркмени(Туркомани). Туркменија; у Авганистану живи 12 племена, 200.000 (1990). У Ирану живе у крају званом Туркоман Сахра, 250.000 (1986).- Они су пореклом од средњовековних Огуза чија је прадомовина била у Монголији и око језера Бајкал, били су конфедерација позната као Девет Огуза. Од 10. века они се већ налазе у Казахстану северно од Аралског језера. Име им се први пут помиње у изворима из 10. века. Клански вођа Сеџук оснива династију и царство које носи његово име а срж му чине они елементи Огуза који су мигрирали на југ у Авганистан и Иран. Средиште царства било је у Ирану. Отуда се делови Огуза шире у садашњи Азербејџан и Анатолију.
Carter Vaughn Findley (2005). The Turks in World History. Oxford Press. ISBN978-0-19-517726-8.
Peter B. Golden (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden. ISBN978-3-447-03274-2.
Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: Turan. Geheimnisvolles Reich der Turkvölker. In: Wostok, Informationen aus dem Osten für den Westen. Berlin. Heft 2/2003, S. 75–77; Abstract: [1]
Josef Matuz (1996). Das Osmanische Reich – Grundlinien seiner Geschichte. ISBN978-3-89678-010-2.. Darmstadt
K. Heinrich Menges (1968). The Turkic Language and People. Wiesbaden.
Colin Renfrew: World linguistic diversity. Scientific American 270(1), 1994, S. 118
Colin Renfrew: Archaeology and language: the puzzle of Indoeuropean origins. Jonathan Cape, London 1987, S. 131–133
Wolfgang E. Scharlipp (1992). Die frühen Türken in Zentralasien. Eine Einführung in ihre Geschichte und Kultur. Darmstadt. ISBN978-3-534-11689-8.
Bert Fragner / Andreas Kappeler (Hg.): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006. Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae FundamentaS.34:
Jean Deny, ур. (1959). Philologiae Turcicae Fundamenta. I (Sprachen der Türkvölker). Wiesbaden.
Philologiae Turcicae Fundamenta Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden. 1964.
Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp History of the Turkic Peoples in the Pre-Islamic Period, Berlin. 2000. ISBN978-3-87997-283-8.
