Пиротски ћилим

Пиротско ћилимарство
Ћилим са шаром Рашићева плоча у бордури
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Пирот, Југоисточна Србија
Заједница	Жене са подручја Пирота
Предлагач	Ткаље у ПП "Ћилимарска задруга", ткаље у ЋЗ "Дамско срце"
Датум уписа	18.06.2012
Веб сајт	http://nkns.rs/cyr

Пиротски ћилим је традиционални производ текстилног заната на подручју Старе планине, претежно, пиротског округа. Главна одлика је што пиротски ћилим нема наличје, већ два лица у потпуности иста, што нигде другде у свету није забележен случај. Кроз историју се ћилимарство у Пироту развило и ван града по околним местима попут Чипроваца, Самокова, Лома, Берковаца. У 19. веку неке ткаље из Пирота су се удале у Књажевцу и Димитровграду где су и такође пренеле своје вештине ткања пиротског ћилима. На основу тога се касније ћилимарство развија и у Сјеници и у Новом Пазару као и у многим местима у Босни попут Гацка, Фоче и Сарајева. Од 2002. године ћилим је заштићен као производ са јасно одређеним географским пореклом.^[1] Укупно 122 шара и 96 орнамената су укњижени у каталог пиротског ћилима. Пиротски ћилим је победник на међународном фестивалу заната у Сибиру у Русији, одржаног од 9. до 16. јуна 2012, где је добио још једно званично признање као најбољи, народни, занатски и уметнички производ.^[2]

Пиротске ћилиме су обично ткале сиромашне жене због егзистенције и преносиле то знање с колена на колено својој женској деци. Међутим, само мали број женских особа је успевао да проникне у саму срж ткања пиротског ћилима и да ту вештину доведе до савршенства и обично су то биле даровите девојке.

Ткање ћилима је дуг и веома мукотрпан посао, а ћилимарство као занат почиње да се интензивно развија тек у 19. веку. Уочи ослобођења од Турака 1887. године, трећина целокупног женског становништва се бавило ћилимарством док у периоду између два светска рата, ћилимарство постаје делатност другог реда.^[3]

На светској изложби у Паризу 1892. године, пиротски ћилим је изазвао изузетну пажњу и велико одушевљење само јер је имао два лица. Од 1904. до 1940. године пиротски ћилим је био на 26 светских изложби и сајмова од Туртоана, Лондона, Брисела, Амстердама и Напуља до Милана, Париза, Берлина и Солуна. Другим речима, на свим значајним изложбама пиротски ћилим је увек био присутан. Највише је био тражен и продаван у Финској, Шведској, Данској, Немачкој, Белгији, Холандији, Луксембургу, Француској, Швајцарској, Аустрији, Италији, Шпанији, Јужној Америци, Јужној Африци итд. Године 1902. први пут је израђен каталог „Албум пиротског ћилима“ којег је за штампу припремао Мита Живковић, тадашњи директор Гимназије у Пироту. Штампан је у Аустрији а финансирала га је Краљица Драга. Од 1912. до 1918. израда ћилима је обустављена и обновљена је тек 1925. године. Након неколико година издат је нови каталог у виду џепног издања за који су коришћени сви графички прилози из претходног албума. У то време кад је обновљена производња ћилима основана је и Занатска школа за ткање ћилима коју су похађале многе младе жене. Школа је радила све до Другог светског рата када је затворена због финансијских проблема.^[4]

Ћилим је од вишефункционалног предмета који се користио за опремање градских ентеријера Пирота и других градова Србије, прерастао у визуелни симбол града Пирота, а временом и у српски национални симбол. Вештина израде ћилима је развијена као део наслеђа женског дела становништва из домена занатских знања и вештина на подручју Пирота у југоисточној Србији. Због тога је 2012. године пиротски ћилим уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.^[5]

Пиротски ћилим се израђује искључиво од квалитетне вуне која је била у изобиљу на Старој планини у прошлим временима и та вуна је била незаменљива а и најпогоднија сировина за израду ћилима, и то само због својих физичко-механичких карактеристика. Пошто је у последње време сточни фонд опао на Старој планини, данас се вуна користи са различитих подручја али са јаком селекцијом и након тога се издваја најбољи квалитет вуне и та се користи. Као основа је била рунска вуна, а табачка вуна је евентуално коришћена као допунски елемент у мешавини. Рунска вуна се стриже једном годишње са живих оваца и то обично некад пред почетак лета, некад у јуну, пошто је тада она релативно дугачка. Табачка вуна се добија специјалним поступком скидања вуне са закланих оваца, због чега има и оштећених, искрзаних и мртвих влакана и она је релативно кратка. Због лошег квалитета она се користи само у комбинацији са здравом вуном и то у веома малом проценту. Традиционални начин предења (ручни) је био заступљен у прошлости док се данас то ради индустријским путем, чешљаним поступком. Овај процес прераде подразумева:^[6]

• сортирање,
• прање,
• влачење - развлачење,
• чешљање,
• претпредање,
• предање,
• дораду,

након чега се добија јако квалитетно предиво од кога се израђује пиротски ћилим. Ћилим се израђује на вертикалном разбоју који чине два вертикална стуба, соје, и две хоризонталне облице кросне, који су међусобно повезани и учвршћени. Нити вуне које се разапињу преко кросна чине саму основу ћилима, и она је равномерно и веома густо распоређена и јако затегнута јер се на њој тка. Након што се формира зев (капистра) и поставе обнителник и горњи прутац почиње се са ткањем тако што се провлаче потке испод и изнад жица основе у једном реду а у следећем обрнуто. Прибијање потки се врши справом од дрвета са гвозденим зупцима која се зове тупица. Она има 11 зубаца поређаних као прсти на стопалу, док је на супротном крају кратка дршка. Када се направи ћилим око пола метра или нешто више, онда се одврну затезачи хоризонталних облица, тзв. Гвинте, па се основа олабави, извуче се прутац који више није потребан и цело ткање заротира надоле тако да ивица ткања дође непосредно изнад доњег кросна (облице). Завршава се ћилим као што је и започет, пређом основе.^[3]

Пиротски ћилим може имати разноврсну примену па тако се њиме могу покривати све површине у једној соби па их по намени на основу тога делимо на:

• Подне – за покривање соба, ходника, степеништа и др.
• Зидне или украсне,
• Прекриваче за кревете и друге лежајеве, пресвлаке за фотеље, јастуке и сл,
• Столњаке и подстолњаке,
• Драпери и завесе за прозоре,
• Шустикле за столице и под,
• Торбице,
• Тканице за појасеве и друге производе изведене ручним начином ткања.

Због оволике примене, пиротски ћилим чини као производ апсолутно оригиналним, уникатним и универзалним. Традиција израде пиротског ћилима је веома дуга, тачније вишевековна. Пошто је Пирот одувек био сточарски крај и увек је било доста вуне од оваца на претек, што је био битан предуслов за развој ћилимарства и ткачке делатности. Из овог разлога је пиротско ћилимарство аутохтоно, постојало је и средњем веку, мада највеће унапређење самог ткања доживљава за време Турске доминације на овим просторима. Трговци који су живели у Пироту допринели су да се за пиротки ћилим чује и на истоку и на западу. Претпоставља се да је пиротски ћилим у основи настао од коњског прекривача који се стављао испод седла јахача. У то време коњска опрема је била веома китњаста са доста орнаментике на себи. Одавде се извлачи закључак да је садашњи ћилим или сиџабе био прводобни коњски прекривач из кога су касније настале и разне величине које се данас могу срести а то су пре свега:^[7]

• Шестак (6 аршина)
• Сметеник
• Батал
• Мерка...

Пиротски ћилим је познат широм света по свом квалитету и уникатној лепоти, техници ткања, сировини од које се израђује и разбоју на коме се израђује, стилизованој орнаментици, богатству шара и боја, дуготрајности као и по томе што имају два лица (шаре су и са једне и са друге стране истог облика и боја). За израду пиротског ћилима се користи квалитетна, природна сирова бела вуна за основу и вишебојна вуна за потку, односно за шаре. Основа је од вишеструког а потка од једноструког искључиво вуненог предива. Тка се такозваном техником клечања. Потка једне боје покрива основу у границама одређене шаре и овде нема видљивих трагова где се мења боја потке захваљујући поменутој техници ткања па се на основу овога успева постићи да два лица буду иста, другим речима наличје је као пресликано лице у оригиналу, тј. не постоји наличје.

Ако се орнамент изводи правцем основе, између појединих шара стварају се шупљине или решме, што одговара гобленском добу, па су такви ћилимови ваздушастији у односу на класично исткане ћилимове, и они обично представљају оне украсне ћилимове – зидне ћилимове, столњаке, шустикле, торбице итд. Уколико се шара изводи дијагонално према самој основи ћилима онда немамо шупљина међу шарама и такви ћилими се раде за сам под јер су дуговечни, и такви ћилими добијају много већу вредност ако су додатно гажени и постају трајнији на тај начин. Пиротски ћилим се ради искључиво на вертикалним разбоју, па је тако ширина ћилима неограничена у зависности од величине разбоја која се прави у зависности од саме ткаље.

Највеће богатство пиротског ћилима су управо шаре и орнаментика која се на њима уткива. Порекло шара је углавном аутохтоно, и неке од шара су:^[8]

• Гугутке,
• Корњаче,
• Софре,
• Куке,
• Ченђели,
• Перца...

Међутим, орнаменти су махом преузимани из доста удаљених крајева као што су Персија, Анадолија, средња Азија, Венеција и уклопљени са шарама добијају сасвим нови и оригинални изглед. Шаре на пиротском ћилиму према облику су:

• Вегетабилне,
• Антропоморфне,
• Зооморфне,
• Фигуралне,
• Арабеске.

Према начину приказивања разликују се стилизоване (геометријске) и натуралне шаре. Оне се комбинују по принципу симетричности. Боје су постојане и јасне, доста живе или некад пренаглашене а сама лепота ћилима се огледа у његовој сладности и комбинацији шара.^[8]

Пиротски ћилим је због свог начина ткања доста дуготрајан, па остаје чак непромењен и након свакодневне у потребе. На овај начин је омогућено вишегодишње коришћење ћилима само са једне стране, док друга страна остаје нетакнута, и наравно очуваних боја. Величина ћилима се мери у традиционалним мерама аршинима (0,68 x 0,68 m²) или мањим мерама од пола аршина (0,34 x 0,34 m²), черек (0,17 0,17 m²), пола черек (0,085 x 0,085 m²). Те се мере преводе у метар на метар квадратни па је тако 1 аршин =0,5 m². Према величини разликују се 34 врсте ћилима:^[9]

^[9]

Ћилими су своја имена добили по шарама у пољу, а делови ћилима су:

1. Ресе
2. Спољашњни ћенар
3. Плоча (бордура)
4. Унутрашњи ћенар (чендра)
5. Пољe

Сваки од наведених делова ћилима, разликује се својом бојом од суседних делова ћилима, са леве и десне стране, боја првог и трећег, првог и четвртог или петог, другог и четвртог или петог, трећег и петог, може бити иста тако да што су усклађеније боје суседних делова, то је ћилим лепши.^[10]

Кад се ћилим направи, пресеку се носеће нити и скине са разбоја, остаци основе се везују у нопове, обично неких 8-10 нити заједно у два или три чвора, и тако се остављају од 15 до 20 cm дужине и бивају као додатна украс на ћилиму. Наравно ова дужина реса се може скратити по жељи.^[10]

Спољашњи ћенар је ивица која уоквирује цели ћилим. На спољној страни ћилима та ивица је права а са унутрашње је увек изломљеног облика (обично цик-цак или састављена од наизменично вертикалних и хоризонталних линија). Уздужно, та линија је шира, док је попречно односно са краће стране ћилима, је ужа та линија. Спољашњи ћенар је обично широк од 3 до 5 метара и увек се ради у једној боји и на њему нема никаквих шара.^[10]

Плоча је бордура око целог ћилима, ширине обично од 10 до 60 cm у зависности од величине самог ћилима на коме се ради. Поред поља, она представља најважнији део ћилима и често ћилиму даје лепоту коју има. Најчешће је јарко беле боје или лукове (жућкасте), мада и било која друга боја није искључена. Веома ретко су на плочи две главне боје, а таква плоча се зове плоча са два лица. Код израде ћенара и плоча битно је следеће правило: боја детаља у истој висини (симетричне шаре са леве и десне стране) мора бити иста. Крупније шаре на плочи имају опаску (обруб), што чини ћилим лепшим. ^[11]

^[11]

Унутрашњи ћенар – чендра – може бити широк као спољашњи ћенар, али је обично нешто шири. На неким ћилимима има више унутрашњих ћенара, од којих су неки довољно широки да се може рећи да ћилим има више плоча. По дужини, ћенар је обично оивичен зупцима или кукама, док по ширини може бити представљен правом линијом. Сваки унутрашњи ћенар на малом ћилиму може бити плоча. За унутрашњи ћенар користе се следеће шаре:^[12]

Поље је средишњи и најлепши део ћилима. Величину му одређује сама величина ћилима. Стандардне шаре у пољу су увек симетрично поређане тако да не остављају веће празнине али нису ни претрпане. Од шара се овде могу јавити само једна или једна главна у комбинацији са споредним око главне шаре и боје шара се непрестано мењају што ћилиму даје веома богату садржину и импресивност. Само четири врсте ћилима имају строго одређену плочу и ћенар, уз шару у пољу:^[12]

1. Ђулови на синџири (ђулови на синџирима) – са бордуром брдак и ћанером ружице са крстовима
2. Вршко колено са амајлијама (врашко колено са амајлијама) – са персијском плочом и четири ћенара: куке, лутке, атапот и шевуљице
3. Нарови са ћенаром: софре, брдак, немачке кутије
4. Манастир Мара са спољашњим ћенаром вазе, бордуром брдак и унутрашњим ћенаром бедеми

Ћилим добија свој назив на основу шара у самом пољу:^[13]

Сваки од ових ћилима препознатљив је по шарама, а сјеничко-пештерски се понекад теже разликује од пиротског.

Главне одлике пиротског ћилима:

• нема наличје, односно лице и наличје су идентични,
• израђује на вертикалном разбоју,
• сировина је најбоља вуна од оваца са Старе планине,
• основна техника ткања је клечање, којим се постиже исти изглед са обе стране,
• шаре су углавном аутентичне, увек симетричне, а најпознатија је корњача која симболизује благостање и дуг живот.
• оно што пиротски ћилим разликује пре свега од сјеничко-пештерског јесте такозвани ћенар, односно ивица која уоквирује или цео ћилим (спољашњи ћенар) или целине на ћилиму (унутрашњи ћенар или чендра). Ћенара углавном нема на сјеничко-пештерском, и никад на стапарском ћилиму.

Главне одлике сјеничко-пештерског ћилима:

• грубље је грађе од осталих,
• шаре су углавном геометријске, понекад сличне онима на пиротском,
• нема ћенар, односно ивицу,
• може бити с ресама и без њих, и грубље је пређе
• Некада се израђивао на хоризонталном разбоју, па је морао да се саставља по средини или из неколико делова. Данас се тка на вертикалном разбоју, из једног дела,
• сировина је вуна сјеничке аутохтоне овце праменке.

Главне одлике стапарског ћилима:

• најчешће шаре су стилизовани флорални мотиви
• као и сјеничко-пештерски, и овај ћилим се некад спајао на средини или је рађен у неколико делова које су после састављали
• сировина за стапарски ћилим је комбинација кудеље и вуне (више кудеље него вуне),
• никад нема ресе.^[14]

Милица Живадиновић је написала књигу „Орнаменти Србије - пиротски ћилим” на српском и на енглеском језику.^[15][16]

• Ћилимарство у Србији
• Ћилимарско задругарство у Пироту
• Ћилим
• Списак елемената нематеријалног културног наслеђа Србије
• Нематеријално културно наслеђе
• Стапарско ћилимарство
• Сјеничко-пештерско ћилимарство
• Босански ћилим

• Заштита географске ознаке порекла: Пиротски ћилим, Министарство за унутрашње економске односе - завод за интелектуалну својину, Г-4/96/3, 2002, Београд
• Peter Bausback, Kelim. antike orientalische Flachgewebe. Klinkhardt & Biermann. . München. 1983. ISBN 978-3-7814-0206-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Марина Цветковић, Игра шарених нити : колекција пиротских ћилима Етнографског музеја у Београду (The Play of Varicolored filaments - collection of the Pirot Kilims in the Ethnographic Museum in Belgrade). Етнографски музеј у Београду. . 2008. ISBN 978-86-7891-039-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Alastair Hull & José Luczyc-Wyhowska, Kilim - the complete guide: History, pattern, technique, identification. Thames and Hundson. . London. 1993. ISBN 978-0-8118-0359-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Милица Петковић и Радмила Влатковић, 1996: Пиротси ћилим (Pirotski ćilim). Српска академија наука и уметности, Београд.
• Yanni Petsopulos (1980). Der Kelim. München: Prestel Verlag. ISBN 978-3-7913-0474-8. 
• Добрила Стојановић, 1987: Пиротси ћилими (Pirotski ćilimi). Музејске збирке VIII, Museum of Applied Arts (Музеј примењене уметности), Београд.
• Милена Витковић-Жикић, Les Kilims de Pirot. Musée des Arts Décoratifs, Belgrade. . 2001. ISBN 978-86-7415-068-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

• Албум пиротских ћилимова
• Значење шара на пиротском ћилиму Архивирано на сајту Wayback Machine (7. септембар 2021)
• На изворишту: Пиротске златне нити (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
• Разни дезени и изгледи пиротског ћилима, видео
• Museum for applied art Belgrad, Collection of Pirot rugs.)
• The British Museum Pirot rug in the collection^{[мртва веза]}
• Галерија пиротског ћилима у музеју Понишавље, Пирот
• History and Tradition of Pirot rugs
• Пиротско ћилимарско друштво "Damsko srce", Пирот.) Архивирано на сајту Wayback Machine (26. мај 2013)
• Sergej Ivanov - Importance of Zackel sheep breed in development of Pirot and Chiprovtsi kilim brand in the stara planina region
• Пиротски ћилим Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2013)
• Пиротски ћилим - традиција и драгоценост куће