Петар Кропоткин је рођен 9. децембра 1842. у Москви, у аристократиској породици, на другом највишем нивоу. Његова мајка је била ћерка козашког генерала.[6] Њего отац, Алексеј Петрович Кропоткин, био је кнез у Смоленску,[7] из династије Рјуриковичи која је владала Русијом пре успона Романових. Кропоткинов отац је поседовао велике земљишне поседе и скоро 1.200 кметова у три провинције.[6]
Под утицајем републиканских учења, Кропоткин се одрекао своје титуле принца у својој 12. години, и „чак је прекоравао своје пријатеље, када би га тако ословили”.[8]
Образовање је стекао у Петрограду у престижној војној школи,[9][10] где су се учврстила његова интересовања за руску политику и природне науке. На опште изненађење изабрао је службу у Сибиру, а искуства из Сибира обликовала су његове мисли. 1862. у Сибиру је обавио важна географска и антрополошка истраживања која су донела важне географске информације.[11]1867. Кропоткин се вратио у Петровград, где је добио место у Руском географском друштву.[12] Његово одбијање да следи породичну традицију војне службе подстакло је његовог оца да га лиши наследства, „што је направило од њега принца без средстава за издржавање”.[13]У име друштва истраживао је глечере Финске и Шведске између 1871. и 1873. Стекао је репутацију у научним круговима и у својој тридесетој години суочио се са избором између продужетка каријере или попуштања политичким импулсима.
Ево шта је рекао у „Записима једног револуционара“:
… Добио сам телеграм од Географског друштва: „Скупштина вас моли да прихватите позицију секретара Друштва.“ У исто време одлазећи секретар ме је наговарао да прихватим предлог. Моје наде су се оствариле. Али у међувремену друге мисли и друге тежње су обузимале мој ум. Озбиљно сам размислио о одговору и послао, „Најлепше хвала, али не могу прихватити.“
Касније у „Записима“ он објашњава:
Али какво сам ја имао право на ове највеће ужитке, када су свуда око мене само беда и борба за плесњиво парче хлеба; кад све што потрошим да би омогућио да живим у том свету виших емоција мора бити одузето од самих уста оних који сеју жито и немају довољно хлеба за своју децу?
Током својих географских истраживања, Кропоткин је такође изучавао списе водећих политичких теоретичара и коначно прихватио социјалистичке револуционарне погледе.[14] Придружио се Интернационали1872. али је убрзо био разочаран њеним ограничењима. Када је дошло до поделе Интернационале на две супротстављене струје, Кропоткин је пристао уз федералистичко и либертерско крило.
Вратио се у Русију, након што је потпуно довршио своје теорије, и почео је са ширењем анархистичке пропаганде. 1874. ухапшен је и затворен у Тврђаву Св. Петра и Св. Павла:
Страшну тврђаву где је толико много праве снаге Русије погинуло током последња два века, и чије се само име у Петровграду изговара шапатом.
После драматичног бекства 1876. доспео је до Енглеске и онда Швајцарске да би се поново придружио Јурској Федерацији, затим до Париза, и онда назад у Швајцарску да би уређивао „Ле Револте“.
Атентат на Цара довео је до његовог протеривања. Избегао је у Енглеску и обновио своје изучавање Француске револуције. Обесхрабрен политичком атмосфером, он и његова жена вратили су се у Париз. Заједно са осталима ухапшени су и оптужени у спектакуларном јавном процесу у коме су оптужени извели сјајну одбрану омогућујући себи да пропагирају анархизам у Европи.
Године 1883, поново је ухапшен и осуђен на пет година затвора због анархистичких активности. Пуштен је на слободу после три године и после тога је живео и радио у Енглеској 30 година.
Године 1889, преселио се у Чикаго и живео у крају Хал хаус. Међутим његови анархистички погледи учинили су га непожељним гостом у САД, па се вратио у Лондон.
Вративши се у Русију после револуције из 1905, остатак свог живота посветио је писању. Био је згрожен антисоцијалистичким контрареволуционарним поступцима Лењина, о ком је имао следеће да каже:
Лењин је неупоредив са било којом револуционарном личношћу у историји. Револуционари су имали идеале. Лењин их нема.
Владимире Иљичу (Лењин), ваши конкретни поступци су потпуно недостојни идеја које се претварате да поседујете.
Смрт
Кропоткин је умро од упале плућа у Дмитрову, у близини Москве, 8. фебруара1921. Лењинова понуда за државни погреб у Кремљу је одбијена. Погребу 13. фебруара присуствовало је више од 100.000 људи. То је био последњи масовни скуп који није организовала држава у наредних 70 година у Русији. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима. Под притиском Кропоткинових поштовалаца, анархистичким затвореницима је дозвољено да присуствују сахрани. У маси су се вијориле црне заставе и транспаренти: „Где има власти нема слободе!“, „анархисти траже да буду пуштени из затвора социјализма!“.
^Roger N. Baldwin, "The Story of Kropotkin's Life," in Kropotkin's Anarchism: A Collection of Revolutionary Writings, ed. by Baldwin (Orig. 1927; Mineola, NY: Dover Publications, Inc., 1970), p. 13.
^Martin A. Miller, "Introduction" to P. A. Kropotkin, Selected Writings on Anarchism and Revolution. Cambridge, MA: MIT Press, 1970; p. 7.
Perez, Louis G., ур. (2013). „Kōtoku Shūsui (1871–1911)”. Japan at War: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 190. ISBN9781598847420.
Graur, Mina (1997). An Anarchist Rabbi: The Life and Teachings of Rudolf Rocker. New York: St. Martin's Press. стр. 22—36. ISBN978-0-312-17273-2.
Scharlau, Winfried (2011). Who is Alexander Grothendieck? Part 1: Anarchy. Books on Demand. стр. 30. ISBN9783842340923. „In June 1918 Makhno visited his idol Peter Kropotkin in Moscow...”
Efremenko D., Evseeva Y. Studies of Social Solidarity in Russia: Tradition and Modern Trends. // American Sociologist, v. 43, 2012, no. 4, pp. 349–365. – NY: Springer Science+Business Media.
Prince P. A. Kropotkin: [Obituary] // Nature. 1921. Vol. 106. P. 735-736.