sr Модерна архитектура

Модернистичка архитектура је врло широк појам који обухвата многе стилове и грађевине са сличним карактеристикама у архитектури, примарно је поједностављење форме и одстрањивање декорације. У 40.- тим годинама ове грађевине су биле производ минималистичких и функционалистичких тенденција и јављају се у целом свету уједињене у интернационални стил. Може се сматрати да се модернизам развијао од око 1918. – 1975. године и ова архитектура се заснивала на новој методи стварања која су по правилу била одвођена од форме, функције и конструкције.

Међу најважнијим покретима у историји архитектуре, који су мање-више директно утицали на сву архитектуру и урбанизам 20. века, упамћени су као Господари покрета Ле Корбизје, Лудвиг Мис ван дер Рое, Валтер Гропијус, Френк Лојд Рајт, Алвар Алто, али и Италијани Гиованни Мицхелуцци, Гио Понти , Галтиеро Галманини, Франко Албини.

Појам

Назив „модернизам“ је одвођен из француског језика који обележава савременост под овим појмом се код неких историчара уметности подразумева и постмодерна архитектура. Овакав термин користи се у неким земљама којим се обележава уметност сецесије која се у разним земљама јавља под различитим именима.

Карактеристике

Неки историчари виде еволуцију модерне архитектуре као социјали рад који је близу повезан са пројектом модерности и резултат је друштвених и политичких револуција. Други је виде као примарно управљање технолошких и техничких могућности и развоја и доступност нових материјала као челик, гвожђе, бетон и стакло и виде савремене зграде као део индустријске револуције. Кристална палата Јосеф Пакстона на изложби 1851. јесте рани пример а можда најбољи је пример облакодер у Чикагу који је реализовао Луис Саливен 1890. године. Други опет историчари уметности сматрају наступање модерне архитектуре у вези са реакцијом на еклектицизам и историцизам 19. века.

Било ко да је од њих у праву око 1900.- те године многи архитекти по целом свету развијали су нове тенденције у архитектури у вези са новим технолошким могућностима. Рад Луис Саливена у Чикагу, Виктор Хорта у Бриселу, Антони Гаудија у Барселони, Ото Вагнера у Бечу може да се обележи као борба старог и новог у архитектури.

Велика тројка обично распознавана као Ле Корбизје у Француској, Лудвиг Мис ван дер Рое и Валтер Гропијус у Немачкој који су обадва били и директори Баухауса једне од многих европских школа које су усмеравале традиције у уметности и занатима. Френк Лојд Рајт је утицао на каријере европских модерниста и ако је он одбио да се у њих сврстава својом органском архитектуром у којој је одредио теорију и принципе.

У 1932. години дошла је важна МОМА изложба као приказ савремене уметности чији су организатори били Филип Џонсон и Хенри- Русел Хичкок и који су приказали трендове савремене архитектуре која је нити зближила и упознала свет са пробијањем тзв. интернационалног стила у архитектури. Са Другим светским ратом многи важни архитекти баухауса су отишли у САД и тамо наставили рад. Модерни облакодери решени су на једноставан начин без декорације и примењују нове материјале, као челик, стакло и армирани бетон.

Стил је постао највише евидентан у дизајну облакодера. Критичари међународног стила су изјављивали да њихова оштра правоугаона геометрија није примерена за људе. Ле Корбизје је описао зграде као „машине за становање“ али људи нису машине и не желе да живе у машини. Током средине века неки архитекти су започели експерименте са органском архитектуром и овом формом су дошли до људскијег односа у својим решењима. Средњи модернизам века или органски модернизам био је прихваћен због његове природе која се окреће ка игри. Алвар Алто и Еро Саринен били су два најплоднија архитекта у овом покрету који је утицао на модерну архитектуру савременика.

Модерна архитектура је током 60-их година изгубила свој смисао и била је потиснута наступањем постмодерне архитектуре.