|
Милутин Шошкић
Милутин Шошкић (Јабланица, код Пећи, 31. децембар 1937 — 27. август 2022) био је српски фудбалски голман и тренер.[1] Био је стартни голман Партизана током финала Купа европских шампиона 1966. против Реал Мадрида. БиографијаРођен је у метохијском селу Јабланица код Пећи, од оца Јеремије, краљевског официра и мајке Радунке, као четврто дете у породици. Родоначелник породице Шошкић, води порекло из Братоножића, почетком 18. века преселио се у Улотину, а један огранак породице је касније отишао да живи у Јабланицу. Одрастао је у патријархалној породици. Други светски рат провео је у избеглиштву у Пећкој патријаршији.[2][3] Играчка каријераФудбал је почео тренирати са 11 година у Црвеној звезди, у којој је играо око пола године, али је због ситног неспоразума са домаћином стадиона[4], одлучио да каријеру настави у Партизану где је и провео већи део своје каријере.[5] Ускоро је Шошкић постао омладински репрезентативац Југославије, капитен и најбољи појединац Партизановог јуниорског тима који је освојио две титуле првака државе. Убрзо је постао и стандардни првотимац „црно-белих“, за које је одиграо укупно 387 утакмица током каријере[5]. Добрим играма у Партизану је постао и репрезентативни голман. На голу репрезентације је наследио Владимира Беару. За репрезентацију Југославије је укупно одиграо 50 утакмица.[5][4] Прво велико такмичење Шошкића са репрезентацијом је било Европско првенство 1960. на коме је освојена сребрна медаља након победе у полуфиналу над домаћином Француском од 5:4 и пораза од Совјетског Савеза у финалу са 2:1 након продужетака. Те исте године Шошкић је са репрезентацијом освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Риму. У финалу је побеђена Данска са 3:1.[6] На Светском првенству 1962. у Чилеу Југославија је освојила четврто место након пораза од Чехословачке 3:1 у полуфиналу и Чилеа 1:0 у утакмици за треће место. Шошкић је доживео велико признање када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска- Остатак света која се играла на "Вемблију“ 1965. Тако се нашао међу најбољим фудбалерима тог времена.[6] Одлазак у иностранство Када су се стекли услови за одлазак у иностранство Шошкић је одлучио да прихвати понуду западноњемачког Келна. У новом клубу је имао статус првог голмана и добре финансијске услове. Добрим играма је стекао поштовање саиграча и навијача. Међутим, ускоро је уследио тежак лом ноге који је проузроковао дугу паузу и угрозио наставак каријере. Шошкић се ипак вратио активном игрању фудбала, али га је нови лом ноге коначно приморао да прекине каријеру.[5] Тренерска каријераПо завршетку играчке каријере је завршио вишу тренерску школу. Након тога је постао тренер ОФК Београда у ком је остао 5 година.[6] Потом је преузео Кикинду коју је водио у Другој савезној лиги. Затим се вратио у Партизан да буде један од помоћних тренера. Радио је заједно са Милутиновићем и Бјековићем. У то вријеме Партизан је имао неколико квалитетних голмана као што су: Фахрудин Омеровић, Ранко Стојић и Раде Залад. Након што је Бора Милутиновић 1993. постао селектор репрезентације Сједињених Држава поставио је Шошкића за тренера голмана. На тој функцији је Шошкић остао и након одласка Милутиновића све до 2006. За то време Американци су учествовали на четири Светска првенства и имали неколико квалитетних голмана као што су: Бред Фридел, Кејси Келер и Тим Хауард. СмртПреминуо је 27. августа 2022. године.[7] На 168. вечитом дербију у фудбалу, одржаном 31. августа 2022, играчи Партизана су на меч изашли са плавим мајицама на којима је позади било његово презиме и број 1, док је голман Александар Поповић носио белу мајицу са Шошкићевим ликом напред, док је позади писало Шоле и број 1. Одата му је и пошта минутом ћутања.[8] Сличну мајицу коју је носио Поповић је касније током меча носио и тренер Партизана Гордан Петрић.[9] ФК Келн, клуб за који је Шошкић бранио од 1966. до 1971. године, је 30. августа 2022. такође издао саопштење поводом његове смрти. У њему се поред кратке биографије наводи и да је био члан екипе која је освојила први Куп Немачке за Келн 1968. године.[10] Комеморација је одржана 1. септембра у Скупштини града Београда, а истог дана је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[11][12] Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.png)
