Класично условљавање

Класично условљавање је најједноставнији облик учења. Највише га је проучавао и поставио готово све принципе условљавања руски физиолог Иван Павлов. Учење помоћу условног рефлекса састоји се у повезивању две дражи природне (безусловне) и раније неутралне. Успостављањем условног рефлекса неутрална драж постаје условна. На тај начин условна драж изазива одговор (условну реакцију) који је раније био везан само за природну драж.

Условљавање је најчешћи облик учења мале деце до 3 или 4 године живота. Помоћу условљавања деца стичу готово све вегетативне и хигијенске навике (навике храњења, пражњења бешике и црева, чистоће, уредности итд.). Доцније је условљавање све ређе и теже, јер одраслија деца све више уче свесно, помоћу виших облика учења. Ипак, условљавање постоји током целог живота, премда оно касније није тако често заступљено као у првим годинама живота.

Откриће феномена условног рефлекса је допринело и бољем упознавању људског ума, учења и понашања. Захваљујући условном рефлексу утврђено је зашто човек развија паничне страхове и фобије, зашто специфични мириси побуђују одређене емоције, како функционише маркетинг.^[1]

Руски лекар, научник и физиолог Иван Павлов, добио је Нобелову награду за медицину 1904. године за своје класичне експерименте, посебно на дигестивним жлездама паса у којима је утврдио процес формирања условног рефлекса. У то време значај овог открића је био огроман, јер су први пут чулни надражаји за лучење сока били повезани тада још несхваћеном неуралном везом која се успоставила кроз процес учења.

Иван Павлов, који је био на челу Института за физиологију са седиштем у малом селу надомак Санкт Петербурга се бавио изучавањем желуца, експериментишући на псима. Испитујући лучење пљувачке и желудачног сока код паса приликом узимања хране, Павлов је открио да су пси почињали да луче сок пре него што би дошли у физички додир са храном. Наиме, чим би видео храну или осетио њен мирис, пас би почео да лучи сок, али и другим надражајима који нису били директно повезани са храном, као што је на пример звоњавом звонцета, које би звонило сваки пут када би огледни пас узимао храну. После неколико узастопних покушаја, пас би научио да рефлексно лучи сок само на звук звонцета, иако хране није било у близини. Овај феномен, који је могао да се изазове и са другим животињама и другим врстама надражаја Павлов је назвао условни рефлекс.^[1]

Храна (безусловна драж) доводи до саливације (безусловне реакције). Звоно је неутрална драж и она не доводи до саливације. Затим се храна и звоно упарују и након условљавања, звоно (сад већ условна драж) ће моћи да изазове саливацију (условну реакцију), без хране.^[2]

• Генерализација стимулуса: (не важи само за емоционално условљавање, већ за све врсте научених реакција путем класичног условљавања).
• Гашење: ако се више пута излаже условна драж без безусловне дражи, постепено она почиње да губи способност да изазове безусловну реакцију. Гашење није исто што и заборављање, условни рефлекс није елиминисан, само неактиван, инхибиран.

• Спонтано обнављање: угашени одговори могу се „обновити“ после неког времена, али ће се поново угасити уколико се поново не упаре дражи.
• Дискриминација:  пас може научити да разликује сличне стимулусе и да разликује које звоно прати давање хране а које не
• Условљавање вишег реда: ако се пас услови да асоцира звук звона са храном, друга безусловна драж, као што је светло, може се излагати заједно са звуком звона и може се условити пас да саливира не само на звук звона већ и на бљесак светлости без звука звона^[2]

Класично условљавање се још увек може користити за процесе учења код животиња и људи. За њега је само потребно доста стрпљења и труда уложеног у упаривање дражи до оног тренутка кад ће такве дражи изазвати условну реакцију, односно до оног тренутка кад ће се појавити Павловљев рефлекс.

Иако су људи тога несвесни, свуда су присутни примери класичног условљавања. Већина људи ће се, након што уђе у аутобус, ухватити за неки држач пре него аутобус крене. Иако још увек аутобус није кренуо, људи ће се ухватити за држач на основу претходног искуства вожњом аутобуса.

Поред описаног условног рефлекса, Владимир Бехтјерев је у Русији, истовремено када и Павлов, почео испитивање одбрамбеног условног рефлекса. У овом облику условљавања, после неутралне дражи, животиња добија електрични шок на шапу што безусловно изазива отимање и подизање ноге. Након условљавања и претходно неутрална драж почиње да изазива одбрамбену реакцију. Поред опита с овим облицима условљавања вршени су и опити с условљавањем аутономних реакција нервног система и с емоционалним условљавањем.^[2]

Бабински рефлекс је рефлекс у развојној психологији који је везан за новорођенчад. У питању је примитивни рефлекс за који је карактеристично истезање ножног палца према горе и истовремено ширење осталих ножних прстију.

Бабински рефлекс је сасвим нормална појава код новорођенчади, но требало би да нестане након прве године живота. Ако се задржи и после, указује на неуролошки поремећај, односно на оштећење кортикоспиналних путева или чак самог мозга.^[3]

Основни принципи класичног условљавања, као и принципи инструменталног учења, користе се у различитим облицима бихејвиоралне терапије. Присталице ове терапије одбацују традиционално схватање да су психопатолошке појаве несвесни израз неког конфликта или незадовољене жеље, односно површинска манифестација претпостављене унутрашње структуре личности. Психопатолошке појаве сматрају последицама погрешног учења. Стога се принципи учења сматрају и принципима развоја личности. Сва понашања, нормална и патолошка, понашања деце и одраслих, као и понашања различитих степена сложености подређена су, према овим ауторима, истим психолошким, тј истим принципима учења.

У једном облику бихејвиоралне терапије користи се принцип контраусловљавања. Техника реципрочне инхибиције и систематске десензитизације коју је развио Волпе у сврху редуковања анксиозних понашања. Под реципрочном инхибицијом се подразумева вежбање пацијента релаксацији, одговору који је инкомпатибилан, супротан анксиозности. Систематска десензитизација означава процедуру у којој се субјекту у овако релаксираном стању постепено излажу дражи које изазивају све јачу анксиозност.

На тај начин ове дражи се повезују са стањем релаксације које омогућује истовремено емитовање анксиозних облика, па веза између ових дражи и анксиозности слаби. Ова процедура показала се веома успешном у лечењу фобија. Нпр, ако пацијент има страх од змија, њему се у релаксираном стању приказује нацртана змија и полако се долази до најјаче дражи, односно најснажније дражи која изазива најјачу анксиозност, која ће се десензитизовати.^[2]

Важно је напоменути да није могуће путем класичног условљавања научити да се реагује на било коју драж, тј. није могуће повезати било коју реакцију са било којом дражи. Наиме, условљавање је брже уколико постоји биолошка припремљеност врсте за одређено учење. Повезивање одређених реакција и одређених дражи има биолошки, адаптивни смисао. Тада се асоцијације између дражи и одговора брже и лакше успостављају. Понекад уопште није могуће или је веома тешко кроз процедуру класичног условљавања научити организам да на одређен начин реагује на неку неутралну драж, уколико је асоцијација између дате дражи и одговора биолошки бесмислена, неадаптивна.^[2]

Сам Павлов умро је задовољан и остварен с пуних 86 година живота. И у последњим тренуцима мислио је на науку, а крај њега је био један од ученика који је педантно бележио околности у којима је Павлов испустио душу. Научник је желео да својим последњим дахом да допринос изучавању субјективних искустава последње животне фазе. Било је то 1936. године, и научник није доживео Други светски рат и ужасе опсаде Лењинграда. Псе, бар оне који нису имали срећу да у наредним годинама угину природном смрћу, чекао је много неспокојнији крај.

Опсада је почела 2. септембра 1941. године и трајала је читава 872 дана. За Немце је освајање Лењинграда, као бивше престонице Русије, било од огромног симболичког и стратешког значаја. Из истог разлога Стаљин је био спреман да га брани до последњег живота. Судбина људи и животиња у граду никоме није била на листи приоритета. Хитлер је желео да град сравни са земљом заједно са свима који се у њему затекну.

Сви путеви и линије снабдевања били су одсечени. Дрвеће из паркова посечено је за грејање. Залихе хране брзо су нестале. До средине прве зиме на улицама није било мачака, мишева и пацова. Појели су их изгладнели људи. Без друге могућности, очајни људи су почели да једу љубимце, радне животиње, па чак и животиње из зоолошког врта. Трагична судбина задесила је и Павловљеве псе с института. Упркос њиховом статусу, преживљавање је било приоритет. Међу онима који су били приморани да их поједу били су и неки од истраживача који су сарађивали с Павловом током првих експеримената.

Више од милион и по војника и цивила изгубило је живот током опсаде Лењинграда. Нико се није потрудио да преброји страдале животиње и тек однедавно се о томе отворено говори. Имена Павловљевих паса до скоро су била потпуно непозната у јавности. Изузетак је била керуша Биерка која се помињала у литератури.

Ситуација се променила после истраживања биолога Тима Тулија. Он је пре двадесетак година пожелео да нове сојеве мушица створене у лабораторији зарад експеримената инспирисаних Павловљевим радом, назове по његовим псима. Убрзо је, међутим, схватио да имена нигде нису забележена. Кренуо је у Русију да их открије. У првих мах се чинило да је пут био узалудан. Нигде није било помена о именима Павловљевих паса.

Упознао је жену која је радила у малом музеју посвећеном Павлову у близини Санкт Петербурга. Она му је сасвим ноншалантно, како описује, предала албум са сликама и именима 40 Павловљевих паса, који је Павлов добио као рођендански поклон од својих студената. Данас се зна да су то били: Голован, Арап, Август, Бајкал, Икс, Рекс, Барбус, Икас, Милорд, Норка и многи други.^[4][5]

• Емоционално условљавање