Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

 

Индонезија

Република Индонезија
Republik Indonesia  (индонежански)
Крилатица: Јединство у разноликости
(инд. Bhinneka Tunggal Ika)
Химна: Велика Индонезија
(инд. Indonesia Raya)
Положај Индонезије
Главни градЏакарта
Службени језикиндонежански
Владавина
Облик државеУнитарна председничка уставна република
 — ПредседникПрабово Субјанто
 — Заменик председникаГибран Ракабуминг Рака
 — Председник Народног представничког саветаАхмад Музани
 — Председник Уставног судаСунарто
Историја
Независност‍
 — Проглашена17. август 1945.
 — Призната27. децембар 1949.
Географија
Површина‍
 — укупно1.904.569 km2 (15)
 — вода (%)4,85
Становништво‍
 — 2023.[1][2]279.118.866 (4)
 — густина146,55 ст./km2 (61)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2005
 — укупно977,4 милијарди $ (82.)
 — по становнику$4.458 (110.)
Валутарупија
 — код валутеIDR
Остале информације
Временска зонаUTC +7 до +9
Интернет домен‍.id‍
Позивни број+62

Индонезија (инд. Indonesia), или званично Република Индонезија (инд. Republik Indonesia), држава је у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг од 13.466 острва и највећа је острвска држава на свету и по броју становника и по површини, по површини је и 14. највећа земља на свету.[3][4], међу којима се издвајају Борнео, Суматра, Јава, које је најнасељеније острво на свету са преко 140 милиона становника и у којем живи 50% целокупног становништва, Мадура, Бали, Ломбок, Ниас, Сумбава, Сумба, Флорес, Тимор, Сулавеси, Халмахера, Амбон, Комодо, Кракатау, Алор, Белитунг, Бинтан, Ринка, Банка, Буру, Серам и западни део Нове Гвинеје и хиљаде малих и ненасељених острва. Према процени, Индонезија је 2016. имала више од 260 милиона становника,[5] што ју је сврстало на четврто место у свету. Такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.[6]

По друштвеном уређењу је република са председником на челу државе. Подељена је на 34 провинције, од којих пет имају посебан административни статус. Главни град је Џакарта на острву Јава, међутим влада је најавила да ће престоницу преместити у град Нусантара у области Калимантан. Председник Џоко Видодо је први најавио да ће престоница бити пресељена још 2019. године, наводећи забринутост због еколошке и економске одрживости Џакарте. Џакарта се налази на мочварном тлу у близини мора, што је чини посебно осетљивом на поплаве. Светски економски форум наводи да је то један од градова, који најбрже тону. Тај град тоне у Јаванско море алармантном брзином, због прекомерног извлачења подземних вода. Пресељење ће почети између 2022. и 2024. године, а вредност пројекта је 32 милијарде долара. Ново име града одабрао је председник Видодо, а име значи „архипелаг“. Џакарта остаје главни град, док се не изда председнички декрет, којим ће се формализовати промена.[7] Индонезија има копнену границу са Папуом Новом Гвинејом, Источним Тимором, и Малезијом. Поред њих суседне земље су и Сингапур, Филипини, Аустралија, Палау и територија Индије Андаманска и Никобарска острва.[8]

Индонезија је оснивач Покрета несврстаних, Асоцијације нација Југоисточне Азије и члан је групе Г-20. По висини номиналног БДП-а налази се на 16.[9] а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету.[10]

Индонежански архипелаг представља важно трговачко подручје од 7. века када су некадашње државе Сривиџаја и Маџапахит трговале са Кином и Индијом. Још од почетка нове ере тамошњи владари постепено прихватају стране културне, верске и политичке узоре, и долази до процвата хиндуистичких и будистичких краљевстава. Привучене природним богатствима, стране силе су у знатној мери обликовале индонежанску историју. Муслимански трговци донели су, сада преовлађујући, ислам, док су европске силе донеле хришћанство. Ове две стране су се сукобиле око монопола у трговини зачинима у подручју Молучких острва током Доба великих географских открића. Након Другог светског рата, Индонезија је успела да избори независност, чиме је окончана троиповековна првенствено холандска, а у нешто мањој мери британска, француска и португалска, колонијална владавина. Од тада њена историја је прилично бурна од владавина председника Сукарна и Сухарта, јер се сусреће са изазовима попут природних катастрофа, масовних погрома, корупције, сепаратизма, демократизације, и раздобљима брзих привредних промена.[11]

Становници Индонезије су припадници стотина различитих етничких и лингвистичких група. Највећа, уједно и преовлађујућа, етничка група су Јаванци. Развијен је заједнички идентитет, дефинисан националним језиком, етничком шароликошћу, верским плурализмом унутар већински муслиманског становништва, и историјом колонијализма и отпора према њему. Национални мото Индонезије, Bhinneka Tunggal Ika (Јединство у различитости), наглашава различитост која обликује ову земљу. Без обзира што има велики број становника и густо насељене области, Индонезија има и огромне пределе богате флором и фауном, захваљујући чему је сврстана на друго место у свету по биолошкој разноврсности.[11]

Порекло имена

Назив Индонезија је изведен из грчких речи индос и несос, што значи Индијско острво.[12] Име потиче из 18. века, далеко пре настанка независне Индонезије. Џорџ Виндзор Ерл, енглески етнолог, предложио је 1850. термине Индунежани и Малајунежани за становнике „Индијског архипелага или Малајског архипелага“.[13] У истој публикацији, један Ерлов студент, Џејмс Ричардсон Логан, користио је Индонезију као синоним за Индијски архипелаг.[14][15] Међутим, холандски академици у публикацијама о Источним Индијама одбацивали су употребу израза Индонезија. Уместо њега, они су користили изразе Малајски архипелаг (хол. Maleische Archipel); Холандска Источна Индија (хол. Nederlandsch Oost Indië), краће Индија (хол. Indië); Исток (хол. de Oost) и Инсулиндија (хол. Insulinde).[16]

Након 1900. назив Индонезија се проширио у академским круговима ван Холандије, а индонежанске националистичке групе су га прихватиле за испољавање своје политике.[16] Адолф Бастијан са Универзитета у Берлину популарисао је ово име у својој књизи Индонезија или острва Малајског архипелага, 1884-1894 (нем. Indonesien oder die Inseln des Malayischen Archipels, 1884–1894). Први индонежански научник који је употребио овај назив био је Суварди Сурјанинграт, када је 1913. основао биро за штампу у Холандији под именом Indonesisch Pers-bureau.[17]

Географија

Положај

Индонезија је смештена између 11°ЈГШ и 6 °CГШ, и између 94. и 141. степена ИГД.[18] Заузима површину од 1.919.440 km², што је сврстава на петнаесто место у свету. Чине је 17.504 острва,[4] од којих је око 6.000 настањено. Највећа острва су Јава, Суматра, Борнео (дели га са Брунејем и Малезијом), Нова Гвинеја, коју дели са Папуом Новом Гвинејом, и Сулавеси. Индонезија има копнену границу са Малезијом на Борнеу, Папуом Новом Гвинејом на Новој Гвинеји, и Источним Тимором на острву Тимор. Поморску границу има са Сингапуром, Малезијом, Филипинима, и Палауом према северу, док је на југу Аустралија. Главни и највећи град је Џакарта, смештена на Јави, а остали већи градови су Сурабаја, Бандунг, Медан, и Семаранг.[19][20][21][22]

Геологија и рељеф

Вулкани Семеру и Бромо на истоку Јаве.

Највиши врх је Пунцак Џаја, висине 4.884 метра, на планини Карстенс. Највеће језеро је Тоба на Суматри са површином од 1.145 km². Највеће реке се налазе на Калимантану (део Борнеа), међу којима се издвајају Махакам и Барито.[23]

С обзиром да се налази на ободима пацифичке, евроазијске, и аустралијске тектонске плоче у Индонезији се налазе бројни вулкани. Такође, чести су и земљотреси. Индонезија има најмање 150 активним вулкана,[24] међу којима су Кракатау и Тамбора, познати по разорним ерупцијама у 19. веку. Ерупција супервулкана Тоба, пре отприлике 70.000 година, била је једна од највећих ерупција икада, и представљала је глобалну катастрофу.

Последњих година Индонезија је претрпела две велике природне непогоде изазване сеизмичком активношћу; цунами 2004, за који се процењује да је усмртио 167.736 особа у северном делу Суматре,[25] и земљотрес у Јогјакарти из 2006. Међутим, вулкански пепео значајно доприноси великој плодности пољопривредног земљишта која је омогућила да се током историје на подручју Јаве и Балија одржи висока густина насељености.[26]

Воде

Најдужа река у Индонезији је Капуас на острву Борнео, а највеће језеро је Тоба на острву Суматра .

Клима

Индонезију карактерише тропска клима, са два монсунска годишња доба: влажним и сувим. Просечна годишња количина падавина у низијским пределима се креће између 1.780 и 3.175 литара по квадратном метру, док је у планинским областима и до 6.100 литара по квадратном метру. Највише падавина имају планински предели, нарочито западна обала Суматре, западна Јава, Калимантан, Сулавеси и Папуа. Влажност је велика у целој земљи, у просеку око 80%. Промене температуре током године су веома мале; у Џакарти је просечна температура током дана између 26 и 30 °C.[27]

Флора и фауна

Суматрански орангутан је ендемска врста мајмуна у Индонезији.

Захваљујући свој величини, тропској клими, и мноштву острва Индонезија је по броју биљних и животињских врста на другом месту у свету, после Бразила.[28] Њена флора и фауна је мешавина азијских и аустралазијских врста.[29] Острва Сундског шелфа (Суматра, Јава, Борнео, и Бали) некада су била спојена са азијским континентом, захваљујући чему обилују азијском фауном. Мноштво великих животиња, као што су тигар, носорог, орангутан, слон, и леопард, некада се могло срести према истоку све до острва Бали, али је њихов број данас знатно мањи. Шуме покривају приближно 60% територије Индонезије.[30] На Суматри и Калимантану преовлађују биљке карактеристичне за Азију. Међутим, шуме на мањој и гушће насељеној Јави, углавном су раскрчене ради изградње насеља и бављења пољопривредом.

На Сулавесију, Нуси Тенгари, и Молуцима је захваљујући одвојености од континенталне масе настала аутентична флора и фауна.[31][32] Папуа је као део некадашње аустралијске континенталне масе станиште јединствене флоре и фауне веома сличне аустралијској, међу које спада преко шестсто врста птица.[33]

Комодо змај, највећи гуштер на свету.

Индонезија, после Аустралије, има највише ендемских врста, јер је 36% од 1.531 врсте птица и 39% од 515 врста сисара на Индонезији ендемско.[34] Индонежанску обалу, дугу око 80.000 km, окружују тропска мора доприносећи тиме високом степену биодиверзитета. Индонезија има мноштво морских и приобалних екосистема, међу којима су плаже, пешчане дине, естуари, мангрове, корални гребени, морске траве, муљевите обале, алге и мањи острвски екосистеми.[12] Индонезија је једна од земаља Коралног троугла са највећом разноврсношћу рибе која живи у коралним гребенима. Само у источној Индонезији има више од 1.650 врста ове рибе.[35] Алфред Волис, британски природњак, дефинисао је линију разграничења између азијских и аустралазијских врста у Индонезији.[36] Позната као Волисова линија она се протеже правцем север-југ дуж ивице Сундског шелфа, између Калимантана и Сулавесија, и дуж Ломбочког мореуза, између Ломбока и Балија. Западно од ове линије флора и фауна је више азијска, док идући источно од Ломбока постаје све више аустралијска. У својој књизи из 1869. „Малајски архипелаг“, Волис је описао бројне врсте јединствене на свету.[37] Подручје на ком се налазе острва између његове линије и Нове Гвинеје данас се назива Волисеја.[36]

Животна средина

Види још: Дефорестација у Индонезији

Велики број становника и убрзана индустријализација представљају озбиљне проблеме по животну средину Индонезије, којој се често придаје мањи значај због великог сиромаштва и мањка средстава.[38] У ове проблеме спада крчење великих површина под шумом (углавном илегално) и пратећи пожари, који узрокују појаву великог смога над деловима западне Индонезије, Малезије и Сингапура; превелики излов рибе и морских плодова; и проблеми животне средине настали убрзаном урбанизацијом и привредним развојем (загађење ваздуха, загушење саобраћаја, управљање отпадом, обезбеђивање питке воде и управљање отпадним водама).[38] Сечом шума и уништавањем тресетишта Индонезија је постала трећи емитер гасова који доприносе стварању ефекта стаклене баште.[39] Уништавање станишта угрожава опстанак аутохтоних и ендемских врста. Међународна унија за конзервацију (IUCN) евидентирала је 140 угрожених врста сисара, као и 15 других врста које су пред изумирањем, међу које спада и чворак са Балија,[40] Суматрански орангутан,[41] и Јавански носорог.[42] Главни разлог због ког се у Индонезији шуме масовно крче јесте стварање обрадивог земљишта за производњу палминог уља. Плантаже са палмама се простиру на девет милиона хектара а до 2025. би требало да заузимају двадесет шест милиона хектара.[43]

Историја

Главни чланак: Историја Индонезије

Преисторијско раздобље

Гравира брода у Боробудуру из 800. нове ере.

Фосили и остаци алата указују да се пре 1,5 милиона година на индонежанском архипелагу појавио хомо еректус, у народу познат као јавански човек, који је ту живео до пре 35.000 година.[44][45][46][47][48] Хомо сапиенс се појавио у овој области пре 45.000 година.[49] У суседном Источном Тимору су 2011. пронашли доказе на основу којих се може закључити да су први становници архипелага пре 42.000 година у великим количинама ловили рибу као што је туна,[50] а умели су и да прелазе океан, да би дошли до Аустралије и других острва.

Аустронезијски народи, који чине већину данашњих становника архипелага, дошли су у југоисточну Азију са Тајвана. Процењује се да су у Индонезију дошли око 2.000 године пре нове ере, и раширивши се по архипелагу, потиснули су домороце Меланежане у најисточније пределе.[51] Повољни услови за бављење пољопривредом, и овладавање узгоја пиринча, већ почетком осмог века пре нове ере,[52] омогућило је процват села, градова и малих краљевстава до првог века нове ере. Стратешка позиција Индонезије допринела је развоју међуострвске и међународне трговине, укључујући и везе са индијским краљевствима и Кином, која је успостављена неколико векова пре нове ере.[53] Од онда је трговина пресудно утицала на индонежанску историју.[54][55][56][57][58][59][60][61]

Доба хиндуистичких и будистичких краљевстава

Сривиџајанско царство почело је да се шири у 7. веку из Палембанга по Суматри, Малајском полуострву, Јави, Камбоџи. Његово опадање почело је у 13. веку под именом Дармасраја.

Развојем трговине са Индијом, нарочито са областима којима је владала династија Палава, током 4. и 5. века на простор данашње Индонезије долазе хиндуизам и махајана будизам.[62] О томе сведоче краљевства из овог раздобља: Кутаи, Таруманагара, и Кантоли. Од седмог века, као резултат трговине и утицаја хиндуизма и будизма, долази до ширења моћног Сривиџајанског краљевства.[63][64] Између 8. и 10. века будистичка Саилендра и хиндуистичка Матар династија доживеле су свој успон и пад у унутрашњости острва Јава, остављајући за собом монументалне верске споменике као што су Борободур, династије Саилендра, и Прамбанан, династије Матарам. Хиндуистичко краљевство Маџапахит настало је у источном делу Јаве крајем 13. века а под вођством Гаџа Маде остварило је утицај на већем делу Индонезије.[65]

Ширење ислама и европска колонизација

Ислам су на подручје Индонезије донели муслимански трговци у 13. веку. Ширење ислама је почело са севера Суматре.[66] Остали делови Индонезије су постепено прихватали ислам, да би крајем 16. века ова религија постала доминантна на Јави и Суматри. Највећим делом, ислам је прихватио постојеће културне и верске утицаје, чиме је створен преовлађујући облик ислама у Индонезији, нарочито на Јави.[67] Индонежански народи и Европљани су први пут дошли у контакт 1512, када су португалски трговци, предвођени Франсиском Сераом, покушали да монополизују изворе орашчића, каранфилића, и бибера на Молучким острвима.[68] Њих су следили холандски и британски трговци. Холанђани су 1602. основали Холандску источноиндијску компанију и постали доминантна европска сила на овом подручју. Након што је банкротирала, Холандска источноиндијска компанија је ликвидирана 1800. а холандска влада је на њеним поседима основала Холандску Индију.[69]

Орашчић је ендемска врста на подручју острва Банда.

Други светски рат и независност

Током већег дела колонијалног раздобља, Холанђани су вршили власт само у приобалним упориштима; тек се почетком 20. века холандска доминација проширила се на подручје данашње Индонезије.[70] Јапанска окупација током Другог светског рата окончала је холандску владавину[71] и охрабрила раније потиснути индонежански покрет отпора.[72] Уједињене нације су неколико деценија касније објавиле извештај по ком је током јапанске окупације индонежанског архипелага страдало четири милиона људи.[73] Две недеље пре капитулације Јапана, 17. августа 1945, Сукарно, утицајни националистички вођа, прогласио је независност и постављен је за председника.[74][75][76] Нешто касније, Холандија је покушала да поново успостави власт над овим подручјем што је довело до Индонезијског рата за независност који је окончан децембра 1949, када су под међународним притиском Холанђани званично признали независност Индонезије[75][77] са изузетком холандске територије у Западној Новој Гвинеји, присаједињене Индонезији након Њујоршког споразума из 1962, и Акта о слободном избору 1969. подржаним од Уједињених нација.[78] Овај споразум је изазвао недоумице око валидности гласања становништва Западне Нове Гвинеје на плебисциту.[79]

Нови поредак и реформе

Сукарно, оснивач и први председник Индонезије.

Сукарно је владао политиком чврсте руке а моћ је одржавао балансирајући између војске и Комунистичке партије Индонезије.[80] Покушај пуча 30. септембра 1965. спречила је армија након чега је спровела насилну антикомунистичку чистку, током које је комунистичка партија оптужена за пуч и практично уништена.[81][82][83][84] Процењује се да је током овог погрома побијено више стотина хиљада људи.[85][86] Начелник генералштаба, генерал Сухарто, надмудрио је политички ослабљеног Сукарна и формално је именован за председника марта 1968. године. Његову владу Новог поретка[87] подржала је администрација САД, [88][89] и подстакла прилив страних директних инвестиција у Индонезију, што је био главни разлог знатног привредног раста током више од три деценије. Међутим, ауторитарни Нови поредак је оптужен за корупцију и сузбијање политичке опозиције.

Индонезија је најтеже погођена Азијском финансијском кризом крајем деведесетих година 20. века.[90] Као резултат тога долази до протеста против Новог поретка и Сухартове оставке у мају 1998. године.[91] Источни Тимор је 1999. изгласао независност од Индонезије, након двадесетпетогодишње војне окупације.[92] Након Сухартове оставке јачање демократије обухватило је давање регионалне аутономије и прве директне председничке изборе одржане 2004. године. Политичка и економска нестабилност, социјално незадовољство, корупција и тероризам успорили су напредак; међутим, током последњих пет година привреда Индонезије бележи високе стопе раста. Иако су односи између различитих верских и етничких група углавном складни, секташко незадовољство и насиље се и даље јавља.[93] Са наоружаним сепаратистима у Аћеху је 2005. постигнут политички договор.[94] Џоко Видодо је на изборима 2014. изабран за председника Индонезије.[95]

Политика

Заседање Народног представничког већа у Џакарти

Индонезија је по друштвеном уређењу република са председничким системом. Као унитарна држава, извршну власт има централна влада. Председник Индонезије је шеф државе и владе и врховни командант Националних оружаних снага Индонезије. Председнички избори 2004. су били први на којима су грађани директно бирали председника и потпредседника.[96] На положају председника једна особа може да буде у највише два узастопна петогодишња мандата.[97]

Највише представничко тело је Народна консултативна скупштина (инд. Majelis Permusyawaratan Rakyat). Њена основна улога је поштовање и евентуално доношење измена устава, инаугурисање председника, спровођење главних потеза државне политике. Такође, она има могућност опозива председника.[98] Народну консултативну скупштину чине два дома; Народно представничко веће (инд. Dewan Perwakilan Rakyat) са 560 чланова, и Регионално представничко веће (инд. Dewan Perwakilan Daerah) са 136 чланова.[99] Народно заступничко веће доноси законе и надзире извршну власт; њени чланови се бирају по пропорционалном систему на петогодишњи мандат. Регионално представничко веће је формирано након амандмана на устав из 2001. с циљем регионалног управљања. Њега чине по четири представника, делегирана на народним изборима, из сваке од тридесет четири провинције, са мандатом од пет година.[100]

Врховни суд Индонезије (инд. Mahkamah Agung) највиша је судска инстанца. Судије Врховног суда именује председник Индонезије. Уставни суд доноси пресуде везане за уставна и политичка питања, док Судска комисија (инд. Komisi Yudisial) надгледа рад судија.[101]

Спољни односи и оружане снаге

Плаво - земље у којима Индонезија има дипломатска представништва; зелено - Индонезија; сиво - земље у којима Индонезија нема дипломатска представништва.

Током Сукарнове владавине спољну политику Индонезије карактерисала је антиимперијалистичка антипатија према западним силама и напети односи са Малезијом. Након промене власти крајем деведесетих година 20. века спољна политика земље се окреће ка привредној и политичкој сарадњи са Западом.[102] Индонезија одржава блиске везе са азијским суседима, такође, оснивач је Асоцијације нација Југоисточне Азије и Самита источне Азије.[99] Дипломатски односи са Народном Републиком Кином су обновљени 1990. пошто су били замрзнути након антикомунистичких прогона почетком Сухартове владавине. Индонезија је чланица Уједињених нација од 1950,[103] оснивач је Покрета несврстаних и Организације исламске конференције (сада Организације исламске сарадње).[99] Индонезија је потписница споразума о слободној трговини земаља АСЕАН-а, чланица је Групе Кернс и Светске трговинске организације. Иако је била дугогодишња чланица ОПЕК-а из ове организације се повукла 2008. јер више није извозница нафте. Оружане снаге Индонезије (инд. Tentara Nasional Indonesia) чине копнена војска (инд. Angkatan Darat), морнарица (инд. Angkatan Laut), заједно са маринцима, и ратно ваздухопловство (инд. Angkatan Udara).[104] Број припадника оружаних снага се креће око четиристо хиљада. Издаци за одбрану су 2006. износили око 4% БДП-а.[105] Након Сухартове владавине представници оружаних снага су изгубили своје место у парламенту, мада је њихов политички утицај и даље веома присутан.[106][107]

Сепаратистички покрети у провинцијама Аћех и Папуа изазвали су оружане сукобе, и касније оптужбе за кршење људских права и бруталност сваке од страна.[108][109][110] Спорадични тридесетогодишњи герилски рат између Покрета за слободни Аћех (инд. Gerakan Aceh Merdeka) и индонежанске војске закључен је споразумом о обустави борби 2005. године.[111] У Папуи су, током владавине председника Сусила Бамбанг Јудојона, постигнути значајни резултати у примени закона о регионалној аутономији, чиме је смањена стопа насиља и кршења људских права.[112]

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Индонезије

Индонезија је подељена на 34 провинције, од којих пет има посебан статус. Свака провинција има законодавну власт и гувернера. Провинције су подељене на регенства (инд. kabupaten) и градове (инд. kota), који се деле на дистрикте, и на села. Село је најмања јединица самоуправе у Индонезији. Спровођењем мера регионалне аутономије 2001. године, регенства и градови су постали кључне јединице управе, одговорне за рад већине владиних служби. На свакодневни живот грађана највећи утицај има сеоска администрација.[113]

Провинције Аћех, Џакарта, Јогјакарта, Папуа, и Западна Папуа имају веће законодавне принадлежности и виши степен аутономије него друге провинције. Аћешка влада, на пример, има право да самостално уноси одређене одредбе у своје законодавство; она је 2003. институционализовала један облик шеријатског права.[114] Јогјакарти је гарантован статус Посебног Региона као признање за подршку коју је пружила на почетку Индонежанске револуције и њеној спремности да се придружи Индонезији.[115] Папуа, раније позната као Иријан Џаја, добила је посебан аутономни статус 2001. а две године касније је подељена на Папуу и Западну Папуу. Главни град Џакарта такође има статус посебног региона.

Списак индонежанских провинција и њихових главних градова по регионима


* провинције са посебним статусом

Привреда

Индонезија има мешовиту привреду у којој и приватни сектор и влада имају значајне улоге.[116] Номинални бруто друштвени производ Индонезије је у 2014. износио 888,538 милијарди америчких долара, или 3.523 долара по становнику.[9] По висини номиналног БДП-а налази се на шеснаестом[9] а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету.[10] Спољни дуг државе је у 2012. чинио 29% номиналног БДП-а.[117] Прерађивачки сектор је највећи и ствара 46,4% БДП-а (2012), следи сектор услуга који остварује 38,6% БДП-а и пољопривреда са 14,4% БДП-а. У пољопривреди ради 34%, у производњи 13,3%, док у услужним делатностима ради 28,7% радно способног становништва.[118]

Индонезија је 2014. извезла робу и услуге у вредности од 176 а увезла у износу од 178 милијарди америчких долара.[119] Главни спољнотрговински партнери су Јапан, Кина, Сингапур, Јужна Кореја и САД, као и земље Европске уније.[120]

Пиринач је најважнија пољопривредна култура у земљи а Индонезија је трећи произвођач ове намирнице у свету, док је у производњи палминог уља, каучука, касаве и кокоса на првом месту у свету.[121] Остали битнији пољопривредни производи су какао, кафа, дуван, чај, и банане.[121]

Као велики произвођач нафте Индонезија је дуго година била чланица ОПЕК-а, све до 2009. када је замрзла чланство.[122] Рекордну производњу нафте остваривала је 1981. и 1991. од када је производња преполовљена.[123] Дневна производња нафте је током 2014. била 852.000 барела што је Индонезију сврстало на 23. место у свету.[124] Током 2014. Индонезија је произвела 73,4 милијарде кубних метара природног гаса, по чему је 10. у свету, док су домаће потребе биле скоро упола мање и износиле су 38,4 милијарде кубних метара.[125]

Становништво

Главни чланак: Демографија Индонезије

Према резултатима пописа становништва спроведеног 2010. у Индонезији је живело 237,6 милиона становника.[126] Према процени из 2017. године, Индонезија је имала 260 милиона становника.[126] Просечна стопа природног прираштаја је у раздобљу од 2000. до 2010. износила 1,49%.[126] Становништво Индонезије је неравномерно распоређено па нека подручја, као што је Јава, где живи 140 милиона становника на острву, имају изузетно велику густину насељености, док су нека, попут Папуе, ретко насељена.[127] У просеку у Индонезији живе 132 особе по квадратном километру, међутим, на Јави тај број прелази 1.000, a на подручју Џакарте живи више од 15.000 људи по квадратном километру.[127] На Јави живи 57% становништва Индонезије,[127] уједно је ово острво најнасељеније на свету.[128]

Етничка структура

Мапа Индонезије на којој су означене веће етничке групе.

У етничком погледу становништво Индонезије је веома хетерогено. На индонежанском архипелагу постоје 634 етничке групе и подгрупе,[129] и говори се више од 1.400 језика.[130] Већина Индонежана су потомци аустронезијских народа који су на ово подручје вероватно дошли са Тајвана. Друга већа групација су Меланежани, који настањују источну Индонезију.[51][131]

Јаванци чине нешто више од 40% становника Индонезије и далеко су најбројнија етничка група.[132] Такође, они су доминантни и у политичком и у културном погледу.[133] Поред њих, најбројније етничке групе су Сунди (15,5%), Малајци (3,7%), Батаци (3,58%), Мадурци (3,03%), Бетави (2,88%), Минангкабауи (2,73%), Бугинци (2,71%), Бантенци (1,96%), и Банјарци (1,74%).[134] Етнички Кинези чине нешто више од једног процента становништва[134] али су веома утицајни, посебно у сфери привреде и трговине.[135][136][137][138][139]

Религија

Иако је у Индонезији слобода вероисповести зајамчена уставом,[140] званично је признато само шест религија: ислам, хришћанство (протестантизам, римокатолицизам), хиндуизам, будизам и конфучијанизам.[141] Доминантна религија је ислам, коју исповеда 87,2% становника,[142] такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.[6] Скоро целокупно муслиманско становништво су сунити, док шиити чине 0,5% а ахмедије 0,2% исламских верника у земљи.[143][144] Протестанти чине 6,96%, католици 2,91%, хиндуисти 1,69%, будисти 0,72% становништва.[142] У 13. веку ислам су на просторе индонежанског архипелага донели арапски трговци, а до 16. века постао је доминантна религија.[145] Католицизам је у ове крајеве дошао са првим португалским колонистима и мисионарима,[146][147][148] док је ширење протестантизма резултат колонијалне владавине Холанђана.[147][149][150][151] Већина индонежанских хиндуиста су Балинежани,[152] а већина будиста су етнички Кинези.[153] Без обзира што су хиндуизам и будизам мањинске религије оне имају снажан утицај на индонежанску културу.

  • Хиндуистички храм у унутрашњости вулкана Тенгер на Јави
    Хиндуистички храм у унутрашњости вулкана Тенгер на Јави
  • Катедрала у Џакарти
    Катедрала у Џакарти
  • Кинески храм на Јави
    Кинески храм на Јави

Језици

Званични национални језик је индонежански. Користи се у школама, политичком животу, економији, трговини, медијима. Скоро сви Индонежани разумеју овај језик. Индонежански језик је веома сличан малајском језику. Промовисали су га националисти 1920-их, а постао је званичан стицањем независности 1945. Већина Индонежана говори и неке од стотина локалних језика. Међу њима је најзначајнији јавански, као језик највеће и најутицајније етничке групе[154].

На западној Новој Гвинеји, регији са свега 2,7 милиона становника, говори се више од 500 домородачких папуанских и аустронезијских језика.

Највећи градови

 
Највећи градови у Индонезији
Извор: Попис 2020.
№ Град Провинција Популација

Џакарта
Сурабаја
Сурабаја
Бандунг
Бандунг
Бекаси
Бекаси 		1. Џакарта Џакарта 9.588.198 Медан
Медан
Депок
Депок
Семаранг
Семаранг
2. Сурабаја Источна Јава 2.765.487
3. Бандунг Западна Јава 2.394.873
4. Бекаси Западна Јава 2.334.871
5. Медан Северна Суматра 2.097.610
6. Тангеранг Бантен 1.798.601
7. Депок Западна Јава 1.738.570
8. Семаранг Централна Јава 1.555.984
9. Палембанг Јужна Суматра 1.455.284
10. Макасар Јужни Сулавеси 1.338.663
11. Јужни Тангеранг Бантен 1.290.322
12. Богор Западна Јава 950.334
13. Батам Ријау 944.285
14. Пеканбару Ријау 897.767
15. Бандар Лампунг Лампунг 881.801
16. Паданг Западна Суматра 833.562
17. Маланг Источна Јава 820.243
18. Денпасар Бали 788.589
19. Самаринда Источни Калимантан 727.500
20. Ташикмалаја Западна Јава 635.464

Култура

Етничка шароликост Индонезије је допринела високом степену културне разноврсности овог поднебља. На развој овдашње културе велики утицај су имали будизам, хиндуизам, ислам, као и разни облици паганизма. Такође, страни освајачи Индуси, Кинези, Арапи и Европљани су дали значајан културни допринос индонежанском архипелагу.[155]

Књижевност

Прамудја Ананта Тур, најпознатији индонежански романописац

Књижевност на овом поднебљу може се поделити на четири периода: најстарији прехинду, хинду-будистички, исламски и савремени.[156] Из прехинду периода је остало мало сачуваних дела. Од VII до XV века трајао је хинду-будистички период, током ког се књижевност развијала на дворовима принчева феудалаца. Ондашњи књижевници су углавном писали химне и похвале у славу краљева и принчева; на јаванском и на санскрту. Током владавине краља Хајам-Варука у VIII веку, Пу Прапанти је написао дело Нагаракртагама у ком је описао величину Хајрам-Варукиног краљевства, као и његова путовања.[156] Други знаменити књижевник у овом раздобљу, Мпу Тантулар, написао је дело Параратон у ком је описан живот индонежанских краљева, поред тога он је заслужан за крилатицу јединство у различитости која се налази на грбу Индонезије.[156]

У исламском периоду долази до бржег развоја књижевности, нарочито на средњој и источној Јави. Под утицајем исламске теологије на јаванском језику дела су написали књижевници Ћособипура и Ронговарсито. Упоредо се развија и књижевност на малајском, на ком је написана легендарна прича Хикајат Ханг Туах, о херојским делима официра Ханг Туаха.

Значај и утицај индонежанског језика расте почетком 20. века. Тада настаје савремена индонежанска књижевност а двадесетих година 20. века јављају се нови литерарни правци. Међу њима се истиче рад групе Пуџанг бару коју предводи песник и есејист Такдир Али Сјахбан. Поред њега у овој групи су и Санеси Пане и његов брат Армијин Пане. Абдул Муис је са романом Немудро васпитање постигао велики успех.

Стварањем индонежанске државе на сцену ступа нова генерација младих индонежанских писаца, која одбацује старомодно и традиционално и ствара нови књижевни израз. Најзнаменитији међу њима је песник Чаирил Анвар, који је описивао психичка стања и узбуђења, а његова збирка Бука и прашина из 1949. доживела је велики успех. Поред њега ту су и Посихон Анвара и Асрул Санија.

У савременој индонежанској књижевности издвајају се Мултатули, критичар односа Холанђана према Индонежанима током колонијалне владавине; Мухамед Јами и Хамка, утицајни национални писци и политичари[157], и писац социјалних тематике Прамудја Ананта Тур, најпознатији индонежански романописац.[158][159][160]

На свим индонежанским острвима развијена је усмена народна књижевност, која обилује бајкама, загонеткама, изрекама и пословицама.

Спорт

Церемонија отварања Игара југоисточне Азије 2011. у Палембангу.

Најпопуларнији спортови у Индонезији су бадминтон и фудбал. Индонежански играчи бадминтона су од 1949. освојили Томасов куп (екипно светско првенство за мушкарце) тринаест пута, као и бројне медаље на Олимпијским играма. У женској конкуренцији су освојили Убер куп, еквивалент Томасовом купу, три пута, 1975, 1994. и 1996. године. Највећи успеси индонежанске фудбалске репрезентације су учешће на Светском првенству 1938. као Холандска Индија и на Олимпијским играма 1956. када су одиграли нерешено са репрезентацијом Совјетског Савеза. На Азијским играма 1958. освојили су бронзану медаљу, док су се на Купу Азије појавили први пут 1996. године. На куповима Азије 2000, 2004. и 2007. Индонезија није успела да прође први круг такмичења.

Бокс је најпопуларнији борилачки спорт. Неки од познатијих индонежанских боксера су Елијас Пикал, троструки првак у супермува категорији у верзији IBF; Нико Томас, Мухамед Рахман, и Крис Џон.[161] Међу традиционалне спортове спада сепак такро, и трка бикова у Мадури. Пенчак силат је индонежанска борилачка вештина уврштена међу дисциплине на Играма југоисточне Азије.

Индонезија је од 1977. десет пута била најуспешнија на Играма југоисточне Азије.

Референце

  1. ^ „Badan Pusat Statistik”. Архивирано из оригинала 2023. г. Приступљено 2023.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  2. ^ „Indonesia”. International Monetary Fund. Приступљено 27. 10. 2013. 
  3. ^ Hidayat, Rafki (7. 6. 2017). „Indonesia counts its islands to protect territory and resources”. BBC. Архивирано из оригинала 5. 7. 2017. г. Приступљено 5. 7. 2017. 
  4. ^ а б popis2015 2015, стр. 9.
  5. ^ popis2015 2015, стр. 2.
  6. ^ а б „Christian Wins in World's Most Populous Muslim Nation”. Lucille Talusan. CBN News. 5. 12. 2014. Приступљено 19. 10. 2015. 
  7. ^ „Индонезија, премештање престонице у џунглу”. rts.rs. Приступљено 8. 3. 2022. 
  8. ^ „Indonesia | History, Flag, Map, Capital, Language, Religion, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 1. 2022. 
  9. ^ а б в „Gross domestic product 2014” (PDF). Светска банка. Светска банка. 18. 9. 2015. Приступљено 7. 10. 2015. 
  10. ^ а б „Gross domestic product 2014, PPP” (PDF). Светска банка. Светска банка. 18. 9. 2015. Приступљено 7. 10. 2015. 
  11. ^ а б „Indonesia”. 
  12. ^ а б Tomascik 1996.
  13. ^ Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA). 4: 119. 
  14. ^ Logan, James Richardson (1850). „The Ethnology of the Indian Archipelago: Embracing Enquiries into the Continental Relations of the Indo-Pacific Islanders”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA). 
  15. ^ Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA): 254,277—8. 
  16. ^ а б Justus M van der Kroef (1951). „The Term Indonesia: Its Origin and Usage”. Journal of the American Oriental Society. 71 (3): 166—71. ISSN 0003-0279. JSTOR 595186. doi:10.2307/595186. 
  17. ^ „Endoneyza'da yaşam”. 
  18. ^ popis2015 2015, стр. 5.
  19. ^ Witton 2003, стр. 139.
  20. ^ Witton 2003, стр. 181.
  21. ^ Witton 2003, стр. 251.
  22. ^ Witton 2003, стр. 435.
  23. ^ „Indonezija. Kratke informacije o Indoneziji”. 
  24. ^ „Volcanoes of Indonesia”. Global Volcanism Program. Smithsonian Institution. Приступљено 14. 10. 2015. 
  25. ^ „The Human Toll”. UN Office of the Special Envoy for Tsunami Recovery. United Nations. Архивирано из оригинала 19. 5. 2007. г. Приступљено 14. 10. 2015. 
  26. ^ Whitten 1996, стр. 95–97.
  27. ^ „About Jakarta And Depok”. University of Indonesia. University of Indonesia. Архивирано из оригинала 4. 5. 2006. г. Приступљено 14. 10. 2015. 
  28. ^ Brown 1997, стр. 7.
  29. ^ „Indonesia's Natural Wealth: The Right of a Nation and Her People”. Islam Online. 22. 5. 2003. Архивирано из оригинала 17. 10. 2006. г. Приступљено 15. 10. 2015. 
  30. ^ „Globalis-Indonesia”. Globalis, an interactive world map. Global Virtual University. Приступљено 15. 10. 2015. 
  31. ^ Whitten 1996.
  32. ^ Monk 1996.
  33. ^ „Indonesia”. InterKnowledge Corp. Приступљено 6. 10. 2006. 
  34. ^ „Lambertini, A Naturalist's Guide to the Tropics, excerpt”. Press.uchicago.edu. Приступљено 15. 10. 2015. 
  35. ^ Tamindael, Otniel (17. 5. 2011). „Coral reef destruction spells humanitarian disaster”. Antara news. Приступљено 15. 10. 2015. 
  36. ^ а б Severin 1997.
  37. ^ Wallace 2000.
  38. ^ а б Miller, Jason R. (30. 1. 1997). „Deforestation in Indonesia and the Orangutan Population”. TED Case Studies. Архивирано из оригинала 11. 8. 2007. г. Приступљено 19. 10. 2015. 
  39. ^ Higgins, Andrew (19. 11. 2009). „A climate threat, rising from the soil”. The Washington Post. Приступљено 19. 10. 2015. 
  40. ^ „Leucopsar rothschildi”. IUCN. IUCN. Приступљено 19. 10. 2015. 
  41. ^ Massicot, Paul. „Animal Info – Indonesia”. Animal Info – Information on Endangered Mammals. Приступљено 19. 10. 2015. 
  42. ^ „Rhinoceros sondaicus”. IUCN. IUCN. Приступљено 19. 10. 2015. 
  43. ^ „Palm oil”. rainforest-rescue.org. rainforest-rescue.org. Приступљено 19. 10. 2015. 
  44. ^ Choi, Kildo; Driwantoro, Dubel (2007). „Shell tool use by early members of Homo erectus in Sangiran, central Java, Indonesia: cut mark evidence”. Journal of Archaeological Science. 34: 48. doi:10.1016/j.jas.2006.03.013. 
  45. ^ „Finding showing human ancestor older than previously thought offers new insights into evolution”. Приступљено 29. 1. 2012. . Terradaily.com. 5 July 2011..
  46. ^ Pope, GG (1988). „Recent advances in far eastern paleoanthropology”. Annual Review of Anthropology. 17: 43—77. doi:10.1146/annurev.an.17.100188.000355. 
  47. ^ Pope, GG (1983). „Evidence on the age of the Asian Hominidae”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 80 (16): 4988—92. PMC 384173 Слободан приступ. PMID 6410399. doi:10.1073/pnas.80.16.4988. 
  48. ^ de Vos, JP; Sondaar, PY (1994). „Dating hominid sites in Indonesia”. Science. 266 (16): 4988—92. doi:10.1126/science.7992059. 
  49. ^ „The Great Human Migration”. Smithsonian. јул 2008: 2. 
  50. ^ „Deep sea fishinf for tuna began 42.000 years ago”. 
  51. ^ а б Taylor 2003, стр. 5–7.
  52. ^ Taylor 2003, стр. 8–9.
  53. ^ Taylor 2003, стр. 15–18.
  54. ^ Taylor 2003, стр. 3.
  55. ^ Taylor 2003, стр. 9–11.
  56. ^ Taylor 2003, стр. 13–15.
  57. ^ Taylor 2003, стр. 18-20.
  58. ^ Taylor 2003, стр. 22-23.
  59. ^ Vickers 2005, стр. 18–20.
  60. ^ Vickers 2005, стр. 60.
  61. ^ Vickers 2005, стр. 133–134.
  62. ^ Guide to the Temples of Java (Indonesia) by Approach Guides, David Raezer, Jennifer Raezer
  63. ^ Taylor 2003, стр. 22–26.
  64. ^ Ricklefs 1991, стр. 3.
  65. ^ Lewis, Peter (1982). „The next great empire”. Futures. 14 (1): 47—61. doi:10.1016/0016-3287(82)90071-4. 
  66. ^ Ricklefs 1991, стр. 3–14.
  67. ^ Ricklefs 1991, стр. 12–14.
  68. ^ Ricklefs 1991, стр. 22–24.
  69. ^ Ricklefs 1991, стр. 24.
  70. ^ Холандски војници су константно гушили побуне на Јави и изван ње. Утицај локалних вођа као што су принц Дипонегоро у средишњој Јави, имам Бонџол у средишњој Суматри и Патимура на Молуцима, као и крвави тридесетогодишњи рат у Аћеху ослабили су Холанђане и везали руке колонијалним војним снагама.(Schwartz (1999). „A Nation in Waiting: Indonesia's Search for Stability. 2nd Edition”. St Leonards, NSW: Allen & Unwin.: 3—4. )
  71. ^ Gert Oostindie and Bert Paasman (1998). „Dutch Attitudes towards Colonial Empires, Indigenous Cultures, and Slaves”. Eighteenth-Century Studies. 31 (3): 349—55. S2CID 161921454. doi:10.1353/ecs.1998.0021. hdl:20.500.11755/c467167b-2084-413c-a3c7-f390f9b3a092. 
  72. ^ „Indonesia: World War II and the Struggle For Independence, 1942–50; The Japanese Occupation, 1942–45”. Library of Congress. 1992. 
  73. ^ Цитирано: Dower, John W. War Without Mercy: Race and Power in the Pacific War (1986; Pantheon. Dower, John (12. 2. 1987). War without Mercy: Race and Power in the Pacific War. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 978-0-394-75172-6. )
  74. ^ Mook, HJ Van (1949). „Indonesia”. Royal Institute of International Affairs. 25 (3): 274—85. JSTOR 3016666. doi:10.2307/3016666. 
  75. ^ а б Bidien, Charles (5. 12. 1945). „Independence the Issue”. Far Eastern Survey. 14 (24): 345—8. JSTOR 3023219. doi:10.1525/as.1945.14.24.01p17062. 
  76. ^ Taylor 2003, стр. 325.
  77. ^ „Indonesian War of Independence”. Military. Global Security. Приступљено 11. 12. 2006. 
  78. ^ „Indonesia's 1969 Takeover of West Papua Not by "Free Choice"”. National Security Archive. 9. 7. 2004. Приступљено 9. 10. 2015. 
  79. ^ Jim Elmslie (2002). Irian Jaya Under the Gun. University of Hawaii Press. стр. 12. 
  80. ^ Ricklefs 1991, стр. 237–280.
  81. ^ Friend 2003, стр. 107–109.
  82. ^ Chris Hilton (writer and director) (2001). Shadowplay (Television documentary). Vagabond Films and Hilton Cordell Productions. 
  83. ^ Ricklefs 1991, стр. 280–284.
  84. ^ Ricklefs 1991, стр. 287–290.
  85. ^ John Roosa and Joseph Nevins (5. 11. 2005). „40 Years Later: The Mass Killings in Indonesia”. CounterPunch. Приступљено 12. 11. 2006. 
  86. ^ Cribb, Robert (2002). „Unresolved Problems in the Indonesian Killings of 1965–1966”. Asian Survey. 42 (4): 550—563. doi:10.1525/as.2002.42.4.550. 
  87. ^ Legge, John D. (1968). „General Suharto's New Order”. Royal Institute of International Affairs. 44 (1): 40—47. JSTOR 2613527. 
  88. ^ Vickers 2005, стр. 163.
  89. ^ David Slater. Geopolitics and the Post-Colonial: Rethinking North–South Relations,. London: Blackwell. стр. 70. ..
  90. ^ Delhaise 1998, стр. 123.
  91. ^ „President Suharto resigns”. BBC. 21. 5. 1998. Приступљено 9. 10. 2015. 
  92. ^ Burr, W.; Evans, M. L. (6. 12. 2001). „Ford and Kissinger Gave Green Light to Indonesia's Invasion of East Timor, 1975: New Documents Detail Conversations with Suharto”. National Security Archive Electronic Briefing Book No. 62. National Security Archive, The George Washington University, Washington, DC. Приступљено 9. 10. 2015. ; „International Religious Freedom Report”. Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor. US: Department of State. 17. 10. 2002. Архивирано из оригинала 16. 7. 2011. г. Приступљено 9. 10. 2015. 
  93. ^ Hefner, Robert W. (2000). „Religious Ironies in East Timor”. Religion in the News. 3 (1). Архивирано из оригинала 7. 1. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2006. 
  94. ^ „Aceh rebels sign peace agreement”. BBC. 15. 8. 2005. Приступљено 9. 10. 2015. 
  95. ^ „Joko Widodo”. 
  96. ^ „The Carter Center 2004 Indonesia Election Report” (PDF) (Саопштење). The Carter Center. 2004. Приступљено 18. 10. 2015. 
  97. ^ (2002), The fourth Amendment of 1945 Indonesia Constitution, Chapter III – The Executive Power, Art. 7.
  98. ^ People's Consultative Assembly (MPR-RI). Ketetapan MPR-RI Nomor II/MPR/2000 tentang Perubahan Kedua Peraturan Tata Tertib Majelis Permusyawaratan Rakyat Republik Indonesia (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 7. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2015. 
  99. ^ а б в „Background Note: Indonesia”. U.S. Library of Congress. U.S. Department of State. Архивирано из оригинала 21. 8. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2015. 
  100. ^ „Political System”. 
  101. ^ Indrayana 2008, стр. 226–227.
  102. ^ „Indonesia – Foreign Policy”. U.S. Library of Congress. U.S. Library of Congress. Приступљено 19. 10. 2015. 
  103. ^ Индонезија се привремено повукла из Уједињених нација 20. јануара 1965. у знак протеста због избора Малезија за несталног члана Савета безбедности. Намеру да „настави пуну сарадњу са Уједињеним нацијама и да настави да учествује у њеном раду“ објавила је 19. септембра 1966, а за поновно приступање УН позвана је 28. септембра исте године.
  104. ^ Chew, Amy (7. 7. 2002). „Indonesia military regains ground”. CNN Asia. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 19. 10. 2015. 
  105. ^ Witular, Rendi A. (19. 5. 2005). „Susilo Approves Additional Military Funding”. The Jakarta Post. Приступљено 19. 10. 2015. 
  106. ^ Friend 2003, стр. 473–475.
  107. ^ Friend 2003, стр. 484.
  108. ^ Friend 2003, стр. 270–273.
  109. ^ Friend 2003, стр. 477–480.
  110. ^ „Indonesia flashpoints: Aceh”. BBC News. BBC. 29. 12. 2005. Приступљено 19. 10. 2015. 
  111. ^ „Indonesia agrees Aceh peace deal”. BBC News. BBC. 17. 7. 2005. Приступљено 19. 10. 2015. ; Harvey, Rachel (18. 9. 2005). „Indonesia starts Aceh withdrawal”. BBC News. BBC. Приступљено 19. 10. 2015. 
  112. ^ „Indonesia‚s next leader must prioritize human rights”. 
  113. ^ „Briefing Note: Indonesiaş five levels of government”. 
  114. ^ Miller, Michelle Ann (2004). „The Nanggroe Aceh Darussalam law: a serious response to Acehnese separatism?”. Asian Ethnicity. 5 (3): 333—351. doi:10.1080/1463136042000259789. 
  115. ^ Позиције гувернера и вицегувернера резервисане су за потомке султана Јогјакарте и Паку Алама, као у султанату. (Објашњење индонежанског закона број 22/1999 Regarding Regional Governance. People's Representative Council (1999). Chapter XIV Other Provisions, Art. 122; Indonesia Law No. 5/1974 Concerning Basic Principles on Administration in the Region (преведено на енглески). The President of Republic of Indonesia (1974). Chapter VII Transitional Provisions, Art. 91)
  116. ^ „Economy of Indonesia”. State.gov. 3. 11. 2010. Архивирано из оригинала 21. 8. 2011. г. Приступљено 10. 4. 2011. 
  117. ^ „Statistical Yearbook for Asia and the Pacific 2014” (PDF). United Nations 2014. United Nations 2014. 2014. Приступљено 24. 10. 2015. 
  118. ^ popis2015 2015, стр. 90–91.
  119. ^ popis2015 2015, стр. 509.
  120. ^ „Direction of merchandise trade, 2007 and 2011” (PDF). Светска трговинска организација. Светска трговинска организација. Приступљено 30. 10. 2015. 
  121. ^ а б „Top Production Indonesia 2012”. FAO. FAO. Архивирано из оригинала 05. 01. 2016. г. Приступљено 31. 10. 2015. 
  122. ^ „Indonesia officially asks OPEC to reactivate its membership”. OPEC. OPEC. 8. 9. 2015. Приступљено 31. 10. 2015. 
  123. ^ „Indonesia Crude Oil Production”. United States Energy Information Administration. indexmundi.com. Приступљено 31. 10. 2015. 
  124. ^ „Crude Oil”. BP Statistical Review of World Energy 2015. indonesia-investments.com. 9. 10. 2015. Приступљено 31. 10. 2015. 
  125. ^ „Natural Gas”. BP Statistical Review of World Energy 2015. indonesia-investments.com. 9. 10. 2015. Приступљено 31. 10. 2015. 
  126. ^ а б в popis2015 2015, стр. 76.
  127. ^ а б в popis2015 2015, стр. 77.
  128. ^ „World’s Most Populous Islands”. Joshua Calder. worldislandinfo.com. 31. 1. 2007. Приступљено 1. 11. 2015. 
  129. ^ „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. стр. 1. Приступљено 1. 11. 2015. 
  130. ^ „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. стр. 24. Приступљено 1. 11. 2015. 
  131. ^ Dawson 1994, стр. 7.
  132. ^ „Jumlah dan Persentase Penduduk menurut Kelompok Suku Bangsa, 2010” (PDF). subdirektorat statistik demograf. Badan Pusan Statistik. стр. 9. Приступљено 1. 11. 2015. 
  133. ^ Kingsbury 2003, стр. 131.
  134. ^ а б „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. стр. 14. Приступљено 1. 11. 2015. 
  135. ^ Schwarz 1994, стр. 53.
  136. ^ Schwarz 1994, стр. 80–81.
  137. ^ Friend 2003, стр. 85–87.
  138. ^ Friend 2003, стр. 164–165.
  139. ^ Friend 2003, стр. 233–237.
  140. ^ „The 1945 Constitution of the Republic of Indonesia”. US-ASEAN. Архивирано из оригинала 9. 1. 2006. г. Приступљено 2. 11. 2015. 
  141. ^ Yang, Heriyanto (август 2005). „The History and Legal Position of Confucianism in Post Independence Indonesia” (PDF). Marburg Journal of Religion. 10 (1): 8. Приступљено 2. 11. 2015. 
  142. ^ а б „Jumlah dan Persentase Penduduk menurut Kelompok Suku Bangsa, 2010” (PDF). subdirektorat statistik demograf. Badan Pusan Statistik. стр. 10. Приступљено 1. 11. 2015. 
  143. ^ „International Religious Freedom Report 2008”. US Department of State. Приступљено 2. 11. 2015. 
  144. ^ Reza, Imam. „Shia Muslims Around the World”. Архивирано из оригинала 22. 5. 2009. г. Приступљено 2. 11. 2015. 
  145. ^ „Indonesia – Islam”. U.S. Library of Congress. Приступљено 2. 11. 2015. 
  146. ^ Ricklefs 1991, стр. 25–26.
  147. ^ а б Ricklefs 1991, стр. 28.
  148. ^ „1500 to 1670: Great Kings and Trade Empires”. Sejarah Indonesia. Приступљено 2. 11. 2015. 
  149. ^ Ricklefs 1991, стр. 62.
  150. ^ Vickers 2005, стр. 22.
  151. ^ Goh 2005, стр. 80.
  152. ^ Oey, Eric (1997). „Bali” (3rd изд.). Singapore: Periplus Editions. ISBN 978-962-593-028-2. 
  153. ^ „Indonesia – Buddhism”. U.S. Library of Congress. Приступљено 15. 10. 2006. 
  154. ^ „Indonesia”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2008. г. Приступљено 14. 8. 2007.  - The World Factbook.
  155. ^ „Indonesian Culture”. 
  156. ^ а б в „Indonesian literature”. 
  157. ^ Taylor 2003, стр. 299–301.
  158. ^ Vickers 2005, стр. 3–7.
  159. ^ Friend 2003, стр. 74.
  160. ^ Friend 2003, стр. 180.
  161. ^ „Tujuh Juara Tinju Dunia dari Indonesia”. goodnewsfromindonesia. Архивирано из оригинала 08. 07. 2015. г. Приступљено 6. 11. 2015. 

Литература

Историја

Географија

Биљни и животињски свет

Политика

  • Indrayana, Denny (2008). Indonesian Constitutional Reform 1999-2002: An Evaluation of Constitution-Making in Transition. Jakarta: Kompas Book Publishing. ISBN 978-979-709-394-5. 

Становништво

Спољашње везе
Kembali kehalaman sebelumnya