Дејвид Хјум (енгл.David Hume; Единбург, 7. мај1711 — Единбург, 25. август1776) био је шкотски филозоф, економиста и историчар. Био је скептичар који је почео је да студира права, која није до краја завршио.
У току студија долази у додир са Њутновом физиком, као и са делима енглеског филозофа Џона Лока који му даје правац у филозофији.[2]
Хјумов утицај
Дејвид Хјум је био једна од значајнијих личности његовог столећа. На европском континенту, а нарочито у Француској, важио је за једног од већих енглеских филозофа. У Немачкој је Кант тврдио да га је Хјумова лектира из догме и дремежа пробудила.[3] Хјумове морално филозофске идеје утичу такође на утилитаристе 19. века, нарочито на Џереми Бентама и Џона Стјуарта Мила.
Биографија
Када би човек пустио данашње професоре филозофије да одлуче ко је био најбољи прозниаутор на енглеском језику, победио би сигурно Хјум. Хјум је рано донео одлуку о филозофирању, подстакнут марљивим читањем лектире, писао је тај шеснаестогодишњак, хтео је: „Као један филозоф да говори“. Годину дана касније, да би испунио жељу својим родитељима уписује се да студира права, за које није показао велико интересовање.Почиње озбиљно да се упушта у филозофске проблеме, његов велики пријатељ у мислима постао је Цицерон. Године 1729. добио је нервни слом и жали се на јаке депресије које чешће добија. Та депресивна болест трајала је четири године, покушао је да се излечи чврстом дисциплином, тако што би се дневно по пар сати посветио филозофским посматрањима. Али баш тако лако, као што је он замислио, није ишло. Да би се што пре излечио покушао је са нормалним послом. Почео је да ради као трговац у једној продавници шећера у Бристолу. Брзо је схватио да тај занат није за њега и покушава поново са чистом филозофском егзистенцијом. Хјум путује за Француску и тамо борави три године, где је животни стандарт много скупљи него у Енглеској, ту почиње своје прво дело а завршава га у Лондону „Трактат“ Расправа о људској природи (1739—1740), које важи за мајсторско дело које је Хјум објавио. Више среће имао је Хјум са есејима о Моралу и Политици. У круг ужих пријатеља припада Адам Смит, који се сматрао оцем економије и познати оснивач савремене геологијеЏејмс Хатон.[4]
Хјум скептичар
Његова скептичност се одражавала пре свега против метафизике, њој и са тим свакој спекулацији о недоступним стварима биле су његова главна борба.
Метафизичке идеје биле су за њега продукт неплодног напрезања човечије таштине, која покушава у предмете да уђе које су разуму потпуно неприступачни. Та измишљена филозофија (Псеудофилозофија) мора се немилосрдно открити (тако мисли Хјум). Такође његова молба за професорско место на универзитету у Единбургу била је одбијена, вероватно зато што је Хјум окарактерисан као религиозни скептичар. Дело које је објавио 1748, Једно истраживање у погледу људског разума, могуће ја да обухвата његов Трактат (Расправа).
Етика
У етици Хјум заступа мишљење да „добро и лоше нису зависни од разума, него само од њиховог значаја и у срећу израсли“.
Daiches D., Jones P., Jones J. (eds )The Scottish Enlightenment: 1730–1790 A Hotbed of Genius. 1986. ISBN978-0-85411-069-8.. The University of Edinburgh, In paperback, The Saltire Society, 1996.
Einstein, A (1915). „Letter to Moritz Schlick”. Princeton University Press.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In The Collected Papers of Albert Einstein, vol. 8A, R. Schulmann, A. J. Fox, J. Illy, (eds.), Princeton, NJ (1998), p. 220.
Hume, D (1751). An Enquiry Concerning the Principles of Morals.. David Hume, Essays Moral, Political, and Literary. edited with preliminary dissertations and notes by T.H. Green and T.H. Grose. 1 1–8. London: Longmans, Green 1907.
Hume, D. (1752–1758). Political Discourses:Bilingual English-French (translated by Fabien Grandjean). Mauvezin, France, Trans-Europ-Repress, 1993, 22 cm, V-260 p. Bibliographic notes, index.
Hume, David (1778). „My Own Life”. The History of England, from the Invasion of Julius Cæsar to the Revolution in 1688. 1. London: via Rutgers University, edited by Jack Lynch. стр. 1—21. Архивирано из оригинала 16. 01. 2018. г. Приступљено 15. 03. 2019.
Kenyon, John D.; Craig, Edward (1985). „Doubts about the Concept of Reason”. Proceedings of the Aristotelian Society, Supplementary Volumes. 59: 249—267 and 269—283. JSTOR4106756. doi:10.1093/aristoteliansupp/59.1.249.
Klibansky, Raymond and Mossner, Ernest C. (eds.) . (1954). New Letters of David Hume. Oxford: Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Kolakowski, L (1968). The Alienation of Reason: A History of Positivist Thought. Doubleday: Garden City..
McDowell, John (1981). „Non-cognitivism and rule-following”. Ур.: Holtzman, Steven H.; Leich, Christopher M. Wittgenstein: To Follow A Rule. International Library of Philosophy, Psychology, and Scientific Method. Routledge & Kegan Paul. стр. 141—162.
Penelhum, T (1993). Hume's moral philosophy. In Norton, D. F. (ed.), (1993). The Cambridge Companion to Hume. Cambridge University Press. стр. 117—147..
Phillipson, N (1989). Hume. London: Weidenfeld & Nicolson..
Popkin, Richard H. (јануар 1993). „Sources of Knowledge of Sextus Empiricus in Hume's Time”. Journal of the History of Ideas. 54 (1): 137—141.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Popkin, R. & Stroll, A. (1993) Philosophy. Reed Educational and Professional Publishing Ltd, Oxford.
Miller D., (1983)., ур. (1960). „Knowledge without authority”. Popper. Oxford: Fontana. стр. 46—57..
Spencer, Mark G.,, ур. (2013). David Hume: Historical Thinker, Historical Writer. Penn State University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза); Interdisciplinary essays that consider his intertwined work as historian and philosopher
Deleuze, Gilles (1953). Empirisme et subjectivité. Essai sur la Nature Humaine selon Hume. Paris: Presses Universitaires de France.. trans. Empiricism and Subjectivity. New York: Columbia University Press. 1991..
Demeter, Tamás (2012). „Hume's Experimental Method”. British Journal for the History of Philosophy. 20 (3): 577.
Demeter, Tamás (2014). "Natural Theology as Superstition: Hume and the Changing Ideology of Moral Inquiry." In Demeter, T. et al. (eds.), Conflicting Values of Inquiry, Leiden: Brill.
Garrett, Don (1996). Cognition and Commitment in Hume's Philosophy. New York & Oxford: Oxford University Press.
Gaskin, J.C.A (1978). Hume's Philosophy of Religion. Humanities Press International.
Harris, James A. (2015). Hume: An Intellectual Biography. Cambridge: Cambridge University Press.
Hesselberg, A. Kenneth (пролеће 1961). „Hume, Natural Law and Justice”. Duquesne Review: 46—47.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Kail, P. J. E (2007). Projection and Realism in Hume's Philosophy. Oxford: Oxford University Press.
Kemp Smith, Norman (1941). The Philosophy of David Hume. London: Macmillan.
Norton, David Fate & Taylor, Jacqueline., ур. (2009). The Cambridge Companion to Hume. Cambridge: Cambridge University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
Radcliffe, Elizabeth S., ур. (2008). A Companion to Hume. Malden: Blackwell.
Rosen, Frederick (2003). Classical Utilitarianism from Hume to Mill. ISBN978-0-415-22094-1.. (Routledge Studies in Ethics & Moral Theory).
Stroud, Barry (1977). Hume. London & New York: Routledge.. (Complete study of Hume's work parting from the interpretation of Hume's naturalistic philosophical programme).
Wei, Jua (2017). Commerce and Politics in Hume’s History of England. Woodbridge: Boydell and Brewer.online review
davidhume.org All of Hume's philosophical works in authoritative searchable editions, with related resources (including articles, bibliography, and the original manuscript of the Dialogues)
„David Hume”. resources including books, articles, and encyclopedia entries
David Hume readable versions of the Treatise, the Abstract of the Treatise, the two Enquiries, the Dialogues Concerning Natural Religion, and four essays