Википедија:Идентификовање поузданих извора

Ова страница укратко: Ова смерница говори о начинима на које се идентификују поуздани извори. Правило о изворима изложено је у Википедија:Проверљивост. За сваки материјал који је доведен у питање, или је врло вероватно да ће бити доведен у питање, као и за све цитате, неопходно је навести инлајн референцу.

Чланци на Википедији треба да буду засновани на поузданим и објављеним изворима, и да су сви већински и значајни мањински погледи на тему који се појављују у тим изворима покривени (види: Википедија:Неутрална тачка гледишта)

Дефиниција поузданог извора

Реч „извор“ на Википедији има три значења:

• сам рад (књига, научни, новински и сл. чланак, веб-сајт),
• аутор рада (писац, новинар),
• издавач рада (нпр., Просвета или БИГЗ).

Свака ставка понаособ може утицати на ниво поузданости. Поуздан извор могу бити материјали објављени кроз поуздан процес публикације, или материјали чији су аутори стручњаци који уживају углед као ауторитети у својој области стручности, или обоје.

Контекст ЈЕСТЕ битан

Поузданост извора зависи од контекста. Сваки извор мора бити пажљиво анализиран како би се просудило да ли је поуздан за тврдњу коју треба да референцира, као и да ли је најбољи извор за дати контекст. Уопште, што је више људи укључено у процес провере чињеница, анализе правних аспеката, провере написаног текста, извор је поузданији — а тако је и истинитост самог навода, који тај извор подржава као референца, вероватнија или сигурнија односно проверљива (в. ткђ. пир ривју). Извори морају директно да референцирају информацију која се даје у чланку, и треба да одговарају тврдњама које су изнете у чланку. Ако се не могу наћи поуздани извори за тему, Википедија не треба да има чланак о њој.

Смерница на овој страници говори о поузданости различитих врста извора. Правила о изворима налазе се на страници Википедија:Проверљивост, која захтева инлајн референцирање за сваки материјал који је доведен у сумњу или је могуће да буде доведен у сумњу, као и за све цитате. Правило се стриктно примењује на сав материјал у главном именском простору — чланци, спискови и делови чланака — без изузетка, а нарочито у чланцима који су биографије живих особа, где се каже:

Контроверзне тврдње о живим особама које немају референцу или је референца коју имају непоуздана — без обзира да ли је тврдња позитивна, негативна, неутрална или само мало вероватна — мора бити одмах уклоњена без икакве дискусије.

У случају да је ова страница контрадикторна правилима која се односе на изворе, правила имају предност а уредници треба да се потруде да што пре уклоне неслагања између текстова. Друга правила која се односе на изворе јесу Википедија:Без оригиналног истраживања и Википедија: Биографије живих особа.

Чланци морају да се заснивају на поузданим, независним и објављеним изворима који имају репутацију, да пролазе кроз проверу чињеница и тачности. Ово значи да ми објављујемо само мишљења признатих аутора, али не и мишљења википедијанаца који су прочитали примарне изворе и сами их протумачили. Примери који следе покривају само неке од могућих типова поузданих извора, као и проблеме везане за поузданост извора, и није предвиђено да буду детаљно описани. Правилно додавање извора увек зависи од контекста; здрав разум и суд уредника чине обавезан део овог процеса.

Термин „објављен“ најчешће се везује за текстуални материјал, било да је традиционално штампан на папиру или да се налази онлајн. Међутим, аудио, видео и други мултимедијални материјали које су снимиле, а затим и емитовале, дистрибуирале и архивирале угледне треће стране, такође могу задовољавати критеријуме неопходне да би могло да се сматрају поузданим изворима. Као и текстуалне изворе, и медијске изворе мора произвести поуздана трећа страна, и морају бити правилно наведени. Такође, требало би да постоји архивирана копија медија који се нуди као извор. Добро би било, али није обавезно, да је архивирана копија доступна на интернету.

Многи чланци на Википедији ослањају се на академски материјал. Ако су доступне научне публикације, академске монографије и приручници који су прошли стручну рецензију, то су обично најпоузданији извори. Међутим, неки научни материјал може бити застарео, у сукобу са алтернативним теоријама, или контроверзан у оквиру релевантне научне области. Покушајте да наведете тренутни консензус признатих стручњака у датој области кад год је то могуће. Поуздани лаички извори такође могу да се користе у чланцима о научним темама, нарочито материјал из висококвалитетних признатих публикација. Одлука о томе који извори највише одговарају зависи од контекста. Када се извори не слажу, материјал треба да се припише изворима у самом тексту.

• Увек користите секундарне изворе. Чланци на Википедији треба да се ослањају на секундарне изворе кад год је то могуће. На пример, чланак из научних часописа, академска монографија или приручник (секундарни извори), бољи су од истраживачког рада (примарни извор). Када користите примарне изворе, саветује се изузетна опрезност: википедијанци не треба никада да сами интерпретирају садржај примарних извора. Види Википедија:Без оригиналног истраживања.
• Поузданим материјалом се сматрају чланци, књиге, монографије или истраживачки радови који су признати у научним круговима. Материјал који су објавили угледни извори или академска штампа чија уређивачка политика подразумева обавезну стручну рецензију, сматрају се барем прелиминарно признатим од стране једног или више научника.
• Завршене (одбрањене) докторске дисертације или тезе које су доступне у јавности сматрају се научним радовима који су обилно референцирани у фуснотама. Ти радови су признати у научним круговима и већина њих је доступна у библиотекама. Дисертације које су у току израде нису прошле стручну рецензију и не сматрају се објављенима, те се зато не могу сматрати по правилу поузданим изворима. Мастерске дисертације и тезе сматрају се поузданима само ако се може доказати да је њихова израда била вођена под снажним стручним утицајем.
• Да бисте потврдили ниво поузданости неког научног извора, проверите у којој је мери наведен у другим стручним радовима у неком од цитатних индекса (у Србији, један од познатијих је SCindeks). Дакле, часописи који нису наведени у цитатном индексу, а нарочито у научним областима у којима су цитатни индекси обимни, треба да се користе веома опрезно, мада ће и од контекста зависити да ли се могу користити или не.
• Ставови у студијама сматрају се привременима и могу се променити на основу будућих научних истраживања. Степен поузданости једне студије зависи од научне области. Код студија из комплексних и компликованих области као што је медицина, неодређеност је већа. Кад користите студије, водите рачуна да им не придајете већу важност од оне коју заиста имају. Увек је боље користити метаанализе, приручнике, чланке у научним часописима — него студије. А ако их користите, онда треба водити рачуна да се користе у одговарајућем контексту.
• Часописи чији је главни циљ промоција одређеног става или тачке гледишта генерално се не сматрају поузданим изворима и треба бити веома опрезан при њиховом коришћењу. Сама тврдња уредништва тих часописа да су њихови текстови подвргнути стручној рецензији не значи да та рецензија заиста и постоји, нити да часопис заиста ужива било какав углед у научним круговима. Часописи који не користе стручну рецензију и не уживају углед у водећим научним круговима не треба да се сматрају поузданима и не би требало да се користе у чланцима, осим да покажу погледе и ставове групе коју заступају ту часописи.^[1]

Информативни медији често садрже фактографски (новинарски) и аналитички (уреднички) садржај. Новинарско извештавање познатих и признатих новинских кућа углавном се сматра поузданим изворима за фактографске тврдње. Новинарско извештавање из мање познатих и мање признатих извора генерално се сматра мање поузданим за референцирање фактографских тврдњи. Коментари уредника, анализе и чланци у којима се изражавају мишљења и ставови аутора могу се користити за референцирање ставова њиховог аутора, али не као референца за фактографске тврдње.

• Кад се користе примарни извори у виду новинских чланака у којима аутор даје своје мишљење или анализу нечега, сам аутор може да помогне у утврђивању нивоа поузданости тог текста. Мишљења експерата у одређеној области свакако ће имати већу тежину и сматраће се поузданијима за приказ одређене тачке гледишта.^[2] Ако нека тврдња долази од аутора који се не сматра ауторитетом у одређеној области, припишите то мишљење аутору тог текста и не представљајте га као чињеницу.
• За информације о научним темама, научни извори и висококвалитетни ненаучни извори генерално су бољи од новинарског извештавања. Новинарско извештавање може бити прихватљиво у зависности од контекста. Чланци који темељно обрађују специфичне студије, као нпр. специјализовани чланци о науци, поузданији су извори од чланака општег карактера који само површно обрађују тему. Такође, обично су аутори специјализованих чланака у медијима уједно и признати стручњаци у области коју чланак обрађује и могу се навести по имену.
• Извештавање о трачевима и гласинама не сматра се поузданим нити угледним извештавањем, а Википедија је енциклопедија и треба да укључује само тачне информације које се могу проверити у поузданим и угледним изворима. Википедија није место за преношење трачева и гласина.
• Неке медијске куће користе Википедијине чланке као изворе за своје чланке. Уредници би стога требало да воде рачуна да не дође до циркуларног референцирања.
• О томе да ли је одређени новински чланак поуздан извор за одређену тврдњу или није, треба да се одлучује појединачно и од случаја до случаја.
• Често се дешава да један те исти текст преноси више медијских кућа. Ово се нарочито односи на агенцијске вести. У оваквим случајима, сваки чланак треба да се рачуна као један извор, а не да се свака медијска кућа рачуна као посебан извор.

Уредници морају нарочито водити рачуна кад пишу биографски чланак о живим особама. Сваки нереференцирани материјал или материјал референциран непоузданим изворима треба уклонити одмах ако се односи на живу особу, и не треба га преносити на страницу за разговор. Ово се односи на материјал који је у вези са живим особама, на било којој страници, у било ком именском простору, не само у чланцима.

Чланци на Википедији треба углавном да буду базирани на поузданим секундарним изворима.

Терцијарни извори као што су енциклопедије, уџбеници, збирке, и други извори који сумирају знања из секундарних извора, могу се користити за сажетке, али не би требало да се користе уместо секундарних извора у детаљнијем излагању текста. Иако је Википедија терцијарни извор, она не користи никакав систематски механизам за проверу тачности чињеница. Пошто Википедија забрањује оригинално истраживање, на њој ништа није поуздано уколико није референцирано неким извором. Стога чланци Википедије нису поуздани извори за било шта.

Примарне изворе је врло често тешко користити на исправан начин. Иако они могу бити и поуздани и корисни у одређеним ситуацијама, морају се користити уз велики опрез како би се избегло оригинално истраживање. Материјал који се базира искључиво на примарним изворима треба избегавати. Све интерпретативне тврдње или анализе или закључци засновани на примарним изворима морају бити референцирани секундарним изворима. Ни у ком случају није дозвољено да се у чланке уносе закључци и анализе примарних извора које су извршили сами уредници Википедије.

Идеални извори за тврдње везане за медицину укључују опште или систематичне чланке у поузданим, независним објављеним и стручним изворима, као што су медицински часописи, широко признати и познати уџбеници медицине чији су аутори стручњаци у одређеној области, или медицинске смернице и званичне објаве стручних тела која су призната и позната како у домаћој, тако и у иностраној научној заједници.

Тачност цитираног материјала је веома битна. Цитирање живих особа је веома осетљив терен. Ради тачности цитата, најбоље је да се цитирани текст преузме директно из оригиналног извора који уједно треба да буде и референца за тај цитат. Ако то није могуће, онда текст може бити узет из поузданог секундарног извора који у идеалном случају садржи цитирани оригинал. Без обзира одакле преузимате цитат, веома је битно да тај цитат прецизно референцирате извором одакле је преузет.

Пристрасни секундарни извори требало би да се избегавају за референцирање цитата. Боље је потражити неутралан извор који би потврдио цитат.

Свака анализа или интерпретација цитираног материјала треба да потиче из неког секундарног извора. Википедијанци треба да се уздрже од уношења сопствених анализа и закључака (види: Википедија:Без оригиналног истраживања).

Тврдња да „сви“ или „готово сви“ или „већина“ научника сматра нешто или заговара одређено гледиште захтева поуздани извор који директно каже да „сви“ или „готово сви“ или „већина“ научника сматра то или заговара то гледиште. Појединачна мишљења у вези с темом или неким научним ставом треба да се јасно наведу као мишљења или став одређеног појединца, и та тврдња треба да буде одговарајуће референцирана. Уредници не треба да се упуштају у оригинална истраживања. Лична мишљења и процене уредника Википедије у вези с оваквим тврдњама треба да се избегавају у широком кругу.

Репутација извора може се утврдити и на основу тога како га користе други, и на основу те употребе може се закључити колико је одређени извор поуздан. Уколико је неки извор широко коришћен за референцирање у другим медијима без довођења у питање његове поузданости и тачности информација које пружа, његова поузданост за коришћење на Википедији је већа. Уколико пак постоји широко раширења сумња у поузданост и истинитост информација које доноси, сматра се мање поузданим или чак потпуно непоузданим. Међутим, иако је навођење одређеног извора ван Википедије један од главних индикатора за његову поузданост, такође је битно проверити да је тај извор такође у складу са осталим Википедијиним смерницама и правилима, тј. да нису пристрасни и да не презентују мањинске тврдње. Циљ је да се користе извори који су широко признати и прихваћени као поуздани и проверени, и који представљају поглед или став већине на одређену тему.

Неки извори могу се сматрати поузданима за тврдње о мишљењу и ставовима аутора тих извора, али не и за фактографске тврдње без приписивања у самом тексту; нпр. „(Име) каже/мисли/сматра...“. Један од добрих примера оваквих извора јесу колумне типа „Реч уредника у општепризнатим новинама“. Када их користите, треба експлицитно да их припишете аутору извора како би било што јасније да се не ради о општеприхваћеној чињеници, него само о мишљењу појединца. У ово спадају и електронски медији који често овакве колумне објављују у виду блогова.

Важно: НИКАДА као извор за материјал о живим особама немојте користити књиге или блогове чији су аутор и издавач исти, фанзине, личне веб-сајтове, фан-сајтове, интернет форуме или друштвене мреже типа Твитера и Фејсбука, уколико њихов аутор сам није субјекат чланка БЖО. Блог чији су аутор и издавач исти овде се односи на личне блогове и блогове одређених друштвених група. За више информација погледати ВП:БЖОИЗВОРИ и ВП:БЖОСАМИЗДАТ.

• Википедија:Проверљивост
• Википедија:Навођење извора
• Википедија:Маргиналне теорије
• Википедија:Без оригиналног истраживања

• How to Read a Primary Source, Reading, Writing, and Researching for History: A Guide for College Students, Patrick Rael, 2004.
• How to Read a Secondary Source, Reading, Writing, and Researching for History: A Guide for College Students, Patrick Rael, 2004.
• Munroe, Randal (16. 11. 2011). „Citogenesis (Where citations come from)”. xkcd.  — a cautionary tale.