Демонстрација или митинг је јавни скуп више људи, који се крећу у групи. Настаје услед незадовољења њихових ставова. Настала је од грчке речи демос, што значи „народ“.
Демонстрације настају да се промени тачка виђења разлога због чега је настала (био он позитиван или негативан), нарочито се односи на социјалне проблеме. У социјалним наукама, демонстрација се односи на понашање са намером да се укаже како се нешто може урадити ефективно, нпр. када социјални радник показује клијенту како да боље комуницира са другима играњем улога („роле play“).[1]
Има неколико врста демонстрација:
Маршеви, у којима колона људи иде од једне локације до друге.
Окупљање, у којима се људи окупљају да слушају мишљења других људи или музичаре.
Стражарење, где су демонстранти постављени од стране синдиката испред предузећа где раде.
Заседање, у којима демонстранти окупирају место док им се тражени захтеви не испуне или на неки други начин нису натерани да напусте место.
Историја
Термин је у употреби од средине 19. века, као и термин „састанак чудовишта“, који је првобитно скован у вези са огромним окупљањима демонстраната инспирисаних Данијелом О'Конелом (1775–1847) у Ирској.[2] Демонстрације су облик активизма, обично у облику јавног окупљања људи на митингу или шетње у маршу. Дакле, мишљење се демонстрира као значајно окупљање у гомили која је повезана са тим мишљењем.
Демонстрације могу промовисати становиште (било позитивно или негативно) у вези са јавним питањем, посебно у вези са уоченом притужбом или друштвеном неправдом. Демонстрација се обично сматра успешнијом ако учествује више људи. Истраживања показују да се антивладине демонстрације чешће дешавају у богатим земљама него у сиромашним.[3]
Поред секса, активност која у највећој мери комбинује телесно искуство и интензивне емоције је учешће у масовним демонстрацијама у време великог јавног усхићења. За разлику од секса, који је у суштини индивидуалан, демонтрирање је по својој природи колективно… као и секс подразумева неку физичку акцију – марширање, скандирање парола, певање – кроз које долази до спајања појединца у масу, што је суштина колективног искуства, налажење израза.[4]
Протестни маршеви и демонстрације су уобичајена ненасилна тактика. Они су стога једна од тактика доступна заговорницима стратешког ненасиља. Међутим, разлози за избегавање употребе насиља такође могу произилазити, не из опште доктрине ненасиља или пацифизма, већ из разматрања у вези са конкретном ситуацијом, укључујући њене правне, културне и политичке димензије: ово је било случај у многим кампањама грађанског отпора.[11]
Грађани Руске Федерације имају право да се окупљају мирно, без оружја, и да одржавају митинге, релије, демонстрације, маршеве и пикете.[16]
Велика Британија
Према Закону о озбиљном организованом криминалу и полицији из 2005. и Закону о тероризму из 2006. године, постоје области означене као „заштићене локације“ у којима људима није дозвољено да иду. Раније су то биле војне базе и нуклеарне електране, али је закон промењен 2007. и обухвата друге, генерално политичке области, попут Даунинг стрита, Вестминстерске палате и седишта МИ5 и МИ6. Раније, ометачи ових подручја нису могли бити ухапшени ако нису починили неко друго кривично дело и пристали да буду спроведени, али је то промењено изменама закона.[17]
Групе за људска права страхују да би ова овлашћења могла да ометају мирне протесте. Ник Клег, тадашњи портпарол Либералних демократа за унутрашње послове, рекао је: „Нисам свестан огромне трупе преступника који желе да нападну МИ5 или МИ6, а још мање да се излажу безбедносним проверама у Вајтхолу и Вестминстеру да израли своје мишљење. То је маљ да се разбије орах“. Либерти, група која агитује за грађанске слободе, рекла је да је та мера „претерана“.[18]
Први амандман Устава Сједињених Држава изричито дозвољава слободу окупљања као део мере за олакшавање решавања таквих притужби. „Амандман I: Конгрес неће донети никакав закон... којим би се ограничило... право људи да се мирно окупљају и да поднесу петицију Влади за исправљање притужби."[20]
Референце
^Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
^Adam Roberts and Timothy Garton Ash, ур. (2009). Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present. Oxford University Press. стр. 14—20.. especially at.[1] Includes chapters by specialists on the various movements.
Another common tactic is to infiltrate legitimate demonstrations in the attempt to stir widespread violence and rioting, seen most recently in a spring anti-Iraq war gathering in Vancouver, Canada. This has become so commonplace that sources within activist organizations have told STRATFOR they police their own demonstrations to prevent infiltration by fringe groups.
Carter, April, Howard Clark and Michael Randle (eds.), A Guide to Civil Resistance: A Bibliography of People Power and Nonviolent Protest, vol. 1, Green Print/Merlin Press, London, 2013. Carter, April; Clark, Howard; Randle, Michael (2013). A Guide to Civil Resistance: A Bibliography of Social Movements and Nonviolent Action. Merlin Press. ISBN978-1-85425-113-8.Непознати параметар |DUPLICATE_title= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_publisher= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year= / |date= mismatch (помоћ). See also vol. 2, Merlin Press.
Roberts, Adam, Michael J. Willis, Rory McCarthy and Timothy Garton Ash (eds.), Civil Resistance in the Arab Spring: Triumphs and Disasters, Oxford: Oxford University Press, 2016. Roberts, Adam; Willis (Lecturer), Michael J.; McCarthy, Rory; Ash, Timothy Garton (2016). المقاومة المدنية في الربيع العربي: الانتصارات والكوارث. Oxford University Press. ISBN978-9953-88-970-2.Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_title= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year= / |date= mismatch (помоћ). US edition. Arabic language edition published by All Prints Publishers, Beirut.
Ackerman, Peter and Jack DuVall, A Force More Powerful: A Century of Nonviolent Conflict, Palgrave, New York, 2000. Ackerman, Peter; Duvall, Jack (2000). A Force More Powerful: A Century of Non-Violent Conflict. Palgrave Macmillan. ISBN0-312-24050-3.. (paperback).
Ackerman, Peter and Christopher Kruegler, Strategic Nonviolent Conflict: The Dynamics of People Power in the Twentieth Century, Praeger, Westport, Connecticut, 1994. Ackerman, Peter; Kruegler, Chris (1994). Strategic Nonviolent Conflict: The Dynamics of People Power in the Twentieth Century. Bloomsbury Academic. ISBN0-275-93916-2.. (paperback).
Chakrabarty, Bidyut (2014). Non-violence: Challenges and Prospects. Oxford University Press. ISBN9780198090380.Непознати параметар |DUPLICATE_title= игнорисан (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ). India, New Delhi.
Roberts, Adam (1969). Civilian Resistance as a National Defence: Non-violent Action Against Aggression. Penguin. ISBN0-14-021080-6.Непознати параметар |DUPLICATE_publisher= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_title= игнорисан (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ). Harmondsworth, UK, and Baltimore, US, 1969. . )
Semelin, Jacques, Unarmed Against Hitler: Civilian Resistance in Europe, 1939–1943, Praeger, Westport, Connecticut. Semelin, Jacques (1993). Unarmed Against Hitler: Civilian Resistance in Europe, 1939-1943. Bloomsbury Academic. ISBN0-275-93961-8.
Semelin, Jacques, La Liberté au Bout des Ondes: Du Coup de Prague à la Chute du Mur de Berlin, Nouveau Monde, Paris. Sémelin, Jacques (2009). La liberté au bout des ondes: Du coup de Prague à la chute du mur de Berlin. Belfond. ISBN978-2-84736-466-8.