Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

 

Piperazin

Piperazin
Nazivi
IUPAC naziv
piperazin
Drugi nazivi
Heksahidropirazin; Piperazidin; Dietilendiamin
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
DrugBank
ECHA InfoCard 100.003.463
KEGG[1]
UNII
  • C1CNCCN1
Svojstva
C4H10N2
Molarna masa 86,136 Шаблон:G/mol
Agregatno stanje Beli kristali
Tačka topljenja 106 °C (223 °F; 379 K)
Tačka ključanja 146 °C (295 °F; 419 K)
Freely soluble[4]
Kiselost (pKa) 4.19[4]
Farmakologija
Farmakokinetika:
60-70%
Opasnosti
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondFlammability code 2: Must be moderately heated or exposed to relatively high ambient temperature before ignition can occur. Flash point between 38 and 93 °C (100 and 200 °F). E.g., diesel fuelHealth code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
2
2
0
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Piperazin je organsko jedinjenje koje se sastoji od šestočlanog prsten. On sadrži dva atoma azota na suprotnim stranama prstena.[5][6] Piperazin se javlja u obliku malih alkalni higroskopnih kristala sa slanim ukusom.

Piperazini su široka klasa hemijskih jedinjenja, mnoga od kojih imaju važne farmakološke osobine.[7]

Hemija

Piperazin je dobro rastvoran u vodi i etilen glikolu, a nerastvoran je u dietil etru. On je slaba baza sa pKb vrednošću od 4.19; pH 10% vodenog rastvora je 10.8-11.8. Piperazin lako apsorbuje vodu i ugljen-dioksid iz vazduha. Mada se mnogi derivati piperazina prirodno javljaju, sam piperazin se može sintetisati reakcijom alkoholnog amonijaka sa 1,2-dihloroetanom, dejstvom natrijuma i etilen glikola na etilen diamin hidrohlorid, ili redukcijom pirazina sa natrijumom u etanolu.

Vidi još

Reference

  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ а б в г The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (11th изд.). Merck Publishing. 1989. стр. 7431. ISBN 091191028X.  </noinclude>
  5. ^ Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  6. ^ Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7. 
  7. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 

Literatura

Spoljašnje veze

Piperazin на Викимедијиној остави.
Kembali kehalaman sebelumnya