Јован Илкић

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Јован Илкић
архитекта Јован Илкић
Лични подаци
Датум рођења	(1857-03-25)25. март 1857.
Место рођења	Земун, Аустријско царство
Датум смрти	22. јануар 1917.(1917-01-22) (59 год.)
Место смрти	Нежидер, Аустроугарска

Јован Илкић (Земун, 1857 — Нежидер, 1917) био је српски архитекта.^[1] Он је је знатно утицао на развој архитектуре у Србији у последњој четвртини 19. и почетком 20. века. Реализовао је око сто пројеката.^[2]

Рођен је у трговачкој породици у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалну гимназију, а затим се уписао на студије архитектуре код Теофила Ханзена на Академији лепих уметности. Дипломирао је 1883. године.^[1] До августа исте године био је запослен у Ханзеновом бироу за граћење Парламента у Бечу, а затим је дошао у Србију, на позив краља Милана Обреновића, да доврши радове на уређењу Старог двора.^[1] По доласку у Србију запослио се у Министарству грађевина где је радио као контрактуални инжењер од 1883. до 1899. године и као редовни инжењер од 1900. до 1910. године.

У Мађарску је отишао 1910. године и током 1911. и 1912. године радио је на изградњи комплекса фабрике Пелман у Будимпешти.^[1] У Београд се вратио 1912. године.

Стварао је у класичном и српском националном стилу и одлично је баратао и необароком, неокласицизмом, романтизмом и сецесијом.^[3]

Сматра се да је као изузетно плодан градитељ успео да оствари стотинак пројеката.

Пројектовао је многа значајна здања у Београду:

• кућу Алексе Крсмановића на Теразијама 31 (1885),
• кућу Милана Пироћанца у Француској 7 (око 1885),
• кућу Милорада Павловића у Краља Петра 13-15 (око 1890),
• Официрски дом у Краља Милана 48 (1895, са Милорадом Рувидићем),
• зграду Министарства војске у Кнеза Милоша 35 (1895), зграда је страдала у Априлском бомбардовању а срушена 1945. године,
• Дом Друштва Светог Саве у Цара Душана 13 (1889/1890),
• Народну скупштину (1902—1936),
• зграду осигуравајућег друштва Rossija (данас хотел Москва) (1906) у сарадњи са санкт петербургским архитектима.

Међу значајна Илкићева дела у Србији спадају и

• црква Свете Тројице у Параћину (1894),
• зграда Начелства и зграда Окружног суда у Ваљеву (почетак 20. века),
• звоник и припрата старе цркве Светог Духа у Крагујевцу (1907) и др.

Јован Илкић је био ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча. Имали су петоро деце: синове Павла и Ђорђа-Ђуру и ћерке Ангелину, Јелисавету-Елу и Јованку. Њихов син Павле био је, такође, архитекта и довршио је здање Народне скупштине у Београду, започето према очевом пројекту.

• Кућа Јована Илкића
• Кућа Алексе Крсмановића
• Кућа Милана Пироћанца
• Кућа Милорада Павловића
• Студентски културни центар Београд
• Кућа трговца Црвенчанина

• Алфиревић, Ђорђе. Експресионизам у српској архитектури. Београд: Орионарт, 2016.
• Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981.
• Миодраг Јовановић, Теофил Ханзен, „ханзенатика“ и ханзенови српски ученици, Зборник за ликовне уметности Матице српске 21, Нови Сад 1986, 235-258.
• Александар Кадијевић. (1997). Један век тражења националног стила у српској архитектури. Средина XIX – средина XX века. Београд. ISBN 978-86-395-0339-0. 
• Љиљана Милетић-Абрамовић. (2002). Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000. Београд. ISBN 978-86-7594-005-0. 
• Драгиња Маскарели, „Илкићев пројекат за Епархијски дом у Нишу – пример неовизантијских стремљења у новијој српској архитектури“, in: Ниш и Византија. Зборник радова I, Ниш 2003, 141-152. ISBN 978-86-7455-575-0.
• Драгиња Маскарели, Хотел „Москва“ у Београду, ДаНС 55, Нови Сад 2006, 70-71.

• Приче о Београду - Куће као сведоци успона грађанске класе на сајту YouTube